ТВОЈА РЕЧ Никола Раусављевић: Треба се борити за оно што волиш

Доказ за то је и Рецитаторска дружина „Међу нама” која организује вечери поезије у Новом Саду и околини, говорећи стихове познатих и неафирмисаних песника уз пратњу гитаре и(ли) клавира. Ту фантастичну четворку тренутно чине говорница Јована Крстић, говорник Никола Раусављевић, гитариста Милан Ћосић и пијаниста Душан Обрадовић, који су увек спремни да се сусретну с великанима попут Диса, Шантића, Црњанског, Антића,... и представе их публици која се изнова мења, али и расте.

Како се Никола Раусављевић (26), један од оснивача дружине и наш овонедељни саговорник родом из Карловца, присећа - све је почело пре више од шест година када су били на кућној журци код Милана. Тада је дошао на идеју да уз гитару читају стихове, онако, само међу њима. Међутим, како је време одмицало, пробе су почеле да бивају учесталије, коментари колега све позитивнији, док се нису довољно охрабрили да изађу и пред непозната лица. Првобитно су дружину чинила четири студента књижевности, док је данас у стаставу три “професора српског” и један са Правног факултета, Душан.

- Имали смо пробе шест месеци и нисмо смели да изађемо из собе, стана, да имамо наступ - прича Никола. - Нисмо били сигурни да ли је добро то што радимо, шта је то што ми уопште радимо,... То нико не ради, не желимо то да радимо; да, ипак желимо... И тако је било пола године турбуленција и онда смо одлучили да направимо вече у једном кафићу.

Шта је преломило?

– Преломило је то што смо држали пробе на којима су присуствовале колеге које то занима, па су сви били у фазону: „Ма, дај, само да више направимо то вече поезије!” Прве вечери је било око тридесетак људи, звали смо све које смо знали, буквално смо их вукли за рукав да дођу. На крају су реакције биле позитивне. Онда смо направили и друго вече поезије, а пре које смо рекли: „Ако ово вече успе, онда настављамо да радимо. Ако пропадне - ником ништа.” Међутим, други скуп је био много успешнији него први, дошли су људи које нисмо очекивали. И нама и публици се свидело, и одлучили смо да се бавимо тиме. Временом смо имали проблема и са газдама и менаџерима локала, нисмо могли да објаснимо шта радимо, а био нам је потребан све већи и већи простор.

И, како сте објаснили шта је оно што радите?

– То су вечери поезије, које су људи схватали као представе. Међутим, ми говоримо туђу поезију уз музичку пратњу, не промовишемо себе, не говоримо наше песме, нисмо ту као појединци већ као група, желимо да промовишемо поезију за шта нам треба простор. Некако смо успевали да их све наговоримо и на крају смо се проширили, долазили су нам људи који немају везе са књижевношћу и наша публика се мењала. У једном моменту смо схватили да од 60-70 људи у публици ми познајемо можда њих пет. Многе смо упознали на тим вечерима и схватили смо да нам треба нешто веће, да нам требају институције, јер лепо је кад културу одржавате живом међу људима и у кафани, али ако институција не подржи некога ко се бави културом, поготово ако је тај неко млад и то озбиљно схвата, онда смо у дебелом проблему.

Култури и младима је најпотребнија подршка

Скоро све установе културе у Новом Саду подржавају рад Рецитаторске дружине „Међу нама”. То чине тако што им дају свој простор који могу да искористе за наступе, иако им понекад и наплате због чега морају да издвајају из свог чепа.

- Улазе на догађаје нисмо наплаћивали све до прошле године - каже Никола. - Два пута смо наплаћивали, али не да бисмо ми зарадили, већ зато што постоје одређени трошкови које треба да покријемо. Напросто морамо сви да учествујемо у томе. Наше име је и настало тако што алудирамо да је поезија међу свима нама, а не само међу нама који је говоримо. Такође, Град може много да учини, може да направи бар једно вече поезије у њиховој организацији а у нашој реализацији, и да учини чудо по том питању.

На који начин бирате песме које ћете говорити?

– Говорник бира песме које му одговарају. Постоји она излизана фора да „песма нађе тебе”.

И, је л’ те нађу?

– Нађу, али трагаш за њима, па те и нађу. Али никад нисам сео један дан, знајући да ћемо ускоро имати вече поезије, и онда излистао збирку или интернет и тражио песму. Напросто, кад негде нешто прочитам и западне ми за око, сачувам са стране.

Какве те песме најчешће „нађу”?

– Нађу ме песме домаћих аутора. Мој став је да је најбоља поезија домаћа поезија. Не мислим на српску, хрватску, македонску, него, како да објасним...

На поезију која се може разумети и без превођења...?

– Управо тако. Поезија на матерњем језику, ма који то језик био. Ја сам више окренут ка домаћим ауторима, више ме привлаче. А с друге стране, све зависи и од тематике. Нека песма ми се свиди, али не одговара за одређено вече поезије. Немам ни једну омиљену песму, али има неких које понављам већ годинама.

Имаш ли, макар, неког аутора који ти је посебно драг и близак?

– Немам. Иначе у животу немам омиљени филм, омиљено годишње доба, омиљену песму, музичара, књигу,... Из свега се трудим да извучем оно најбоље.

И шта је све оно што те је изградило да дођеш то тога да се бавиш рецитовањем, књижевношћу, па и новинарством?

– Случајности. За књижевност су најзаслужнији моји професори из средње школе, а и Бранка Тодоровић из Шабачког културног центра која ме је спремала за такмичења из рецитовања и отворила очи што се тиче поезије. Можеш покушати нешто да радиш, то свакако, али кад ти не иде, онда не иде. Али се надограђујеш и сам, друштво, околина, сви људи које сретнеш. Онда схватиш какав би требало да будеш, а какав не би требало. И нађеш средину која теби одговара.

Да ли све вреди?

– Уз читаву организацију, промоцију, позивање људи, објашњавања шта ми то радимо, уз пробе на којима се и дружимо и смејемо, плачемо, свађамо, подржавамо, прођемо сва стања свести и емоција, онда сваки пут у једном моменту буде: „Сад, и више нећемо, не можемо више.” И онда кад изађемо на сцену, где год она била, онда схватимо зашто то радимо и да вреди. Онда се сетиш првобитне водиље да волиш поезију без обзира да ли ћеш је поделити са неким или је говорити у својој соби. Једноставно, то си ти и због тога вреди.

Колико све то има смисла у овој нашој средини?

– Има смисла јер ми креирамо ову средину. Као што ће изаћи гомила ријалити програма и ако могу такви људи да креирају ову средину, можемо и ми ову другачију. Знамо да је једноставније да само окренеш неки програм, него да размислиш да ли ћеш отићи на представу за шта ћеш морати и да платиш. Најлакше је узети даљински и пребацити на канал који те неће терати ни на какво размишљање. А мислим и да су млади превише спутавани за неке ствари.

Шта би, онда, пожелео нашим читаоцима за Нову годину?

– Пожелео бих им да се боре за оно што воле, ништа неће пасти с неба. У одређеном периоду престанеш да верујеш у Деда Мраза и схватиш да ствари не долазе саме од себе, окићене, већ мораш да устанеш и урадиш нешто. Не мора то да буде нешто велико, јер ни наше вечери нису ништа велико, али некима значе. Треба да устанеш за оно за шта мислиш да треба, и да идеш напред.

Леа  Радловачки