TVOJA REČ Nikola Rausavljević: Treba se boriti za ono što voliš

Dokaz za to je i Recitatorska družina „Među nama” koja organizuje večeri poezije u Novom Sadu i okolini, govoreći stihove poznatih i neafirmisanih pesnika uz pratnju gitare i(li) klavira. Tu fantastičnu četvorku trenutno čine govornica Jovana Krstić, govornik Nikola Rausavljević, gitarista Milan Ćosić i pijanista Dušan Obradović, koji su uvek spremni da se susretnu s velikanima poput Disa, Šantića, Crnjanskog, Antića,... i predstave ih publici koja se iznova menja, ali i raste.

Kako se Nikola Rausavljević (26), jedan od osnivača družine i naš ovonedeljni sagovornik rodom iz Karlovca, priseća - sve je počelo pre više od šest godina kada su bili na kućnoj žurci kod Milana. Tada je došao na ideju da uz gitaru čitaju stihove, onako, samo među njima. Međutim, kako je vreme odmicalo, probe su počele da bivaju učestalije, komentari kolega sve pozitivniji, dok se nisu dovoljno ohrabrili da izađu i pred nepoznata lica. Prvobitno su družinu činila četiri studenta književnosti, dok je danas u stastavu tri “profesora srpskog” i jedan sa Pravnog fakulteta, Dušan.

- Imali smo probe šest meseci i nismo smeli da izađemo iz sobe, stana, da imamo nastup - priča Nikola. - Nismo bili sigurni da li je dobro to što radimo, šta je to što mi uopšte radimo,... To niko ne radi, ne želimo to da radimo; da, ipak želimo... I tako je bilo pola godine turbulencija i onda smo odlučili da napravimo veče u jednom kafiću.

Šta je prelomilo?

– Prelomilo je to što smo držali probe na kojima su prisustvovale kolege koje to zanima, pa su svi bili u fazonu: „Ma, daj, samo da više napravimo to veče poezije!” Prve večeri je bilo oko tridesetak ljudi, zvali smo sve koje smo znali, bukvalno smo ih vukli za rukav da dođu. Na kraju su reakcije bile pozitivne. Onda smo napravili i drugo veče poezije, a pre koje smo rekli: „Ako ovo veče uspe, onda nastavljamo da radimo. Ako propadne - nikom ništa.” Međutim, drugi skup je bio mnogo uspešniji nego prvi, došli su ljudi koje nismo očekivali. I nama i publici se svidelo, i odlučili smo da se bavimo time. Vremenom smo imali problema i sa gazdama i menadžerima lokala, nismo mogli da objasnimo šta radimo, a bio nam je potreban sve veći i veći prostor.

I, kako ste objasnili šta je ono što radite?

– To su večeri poezije, koje su ljudi shvatali kao predstave. Međutim, mi govorimo tuđu poeziju uz muzičku pratnju, ne promovišemo sebe, ne govorimo naše pesme, nismo tu kao pojedinci već kao grupa, želimo da promovišemo poeziju za šta nam treba prostor. Nekako smo uspevali da ih sve nagovorimo i na kraju smo se proširili, dolazili su nam ljudi koji nemaju veze sa književnošću i naša publika se menjala. U jednom momentu smo shvatili da od 60-70 ljudi u publici mi poznajemo možda njih pet. Mnoge smo upoznali na tim večerima i shvatili smo da nam treba nešto veće, da nam trebaju institucije, jer lepo je kad kulturu održavate živom među ljudima i u kafani, ali ako institucija ne podrži nekoga ko se bavi kulturom, pogotovo ako je taj neko mlad i to ozbiljno shvata, onda smo u debelom problemu.

Kulturi i mladima je najpotrebnija podrška

Skoro sve ustanove kulture u Novom Sadu podržavaju rad Recitatorske družine „Među nama”. To čine tako što im daju svoj prostor koji mogu da iskoriste za nastupe, iako im ponekad i naplate zbog čega moraju da izdvajaju iz svog čepa.

- Ulaze na događaje nismo naplaćivali sve do prošle godine - kaže Nikola. - Dva puta smo naplaćivali, ali ne da bismo mi zaradili, već zato što postoje određeni troškovi koje treba da pokrijemo. Naprosto moramo svi da učestvujemo u tome. Naše ime je i nastalo tako što aludiramo da je poezija među svima nama, a ne samo među nama koji je govorimo. Takođe, Grad može mnogo da učini, može da napravi bar jedno veče poezije u njihovoj organizaciji a u našoj realizaciji, i da učini čudo po tom pitanju.

Na koji način birate pesme koje ćete govoriti?

– Govornik bira pesme koje mu odgovaraju. Postoji ona izlizana fora da „pesma nađe tebe”.

I, je l’ te nađu?

– Nađu, ali tragaš za njima, pa te i nađu. Ali nikad nisam seo jedan dan, znajući da ćemo uskoro imati veče poezije, i onda izlistao zbirku ili internet i tražio pesmu. Naprosto, kad negde nešto pročitam i zapadne mi za oko, sačuvam sa strane.

Kakve te pesme najčešće „nađu”?

– Nađu me pesme domaćih autora. Moj stav je da je najbolja poezija domaća poezija. Ne mislim na srpsku, hrvatsku, makedonsku, nego, kako da objasnim...

Na poeziju koja se može razumeti i bez prevođenja...?

– Upravo tako. Poezija na maternjem jeziku, ma koji to jezik bio. Ja sam više okrenut ka domaćim autorima, više me privlače. A s druge strane, sve zavisi i od tematike. Neka pesma mi se svidi, ali ne odgovara za određeno veče poezije. Nemam ni jednu omiljenu pesmu, ali ima nekih koje ponavljam već godinama.

Imaš li, makar, nekog autora koji ti je posebno drag i blizak?

– Nemam. Inače u životu nemam omiljeni film, omiljeno godišnje doba, omiljenu pesmu, muzičara, knjigu,... Iz svega se trudim da izvučem ono najbolje.

I šta je sve ono što te je izgradilo da dođeš to toga da se baviš recitovanjem, književnošću, pa i novinarstvom?

– Slučajnosti. Za književnost su najzaslužniji moji profesori iz srednje škole, a i Branka Todorović iz Šabačkog kulturnog centra koja me je spremala za takmičenja iz recitovanja i otvorila oči što se tiče poezije. Možeš pokušati nešto da radiš, to svakako, ali kad ti ne ide, onda ne ide. Ali se nadograđuješ i sam, društvo, okolina, svi ljudi koje sretneš. Onda shvatiš kakav bi trebalo da budeš, a kakav ne bi trebalo. I nađeš sredinu koja tebi odgovara.

Da li sve vredi?

– Uz čitavu organizaciju, promociju, pozivanje ljudi, objašnjavanja šta mi to radimo, uz probe na kojima se i družimo i smejemo, plačemo, svađamo, podržavamo, prođemo sva stanja svesti i emocija, onda svaki put u jednom momentu bude: „Sad, i više nećemo, ne možemo više.” I onda kad izađemo na scenu, gde god ona bila, onda shvatimo zašto to radimo i da vredi. Onda se setiš prvobitne vodilje da voliš poeziju bez obzira da li ćeš je podeliti sa nekim ili je govoriti u svojoj sobi. Jednostavno, to si ti i zbog toga vredi.

Koliko sve to ima smisla u ovoj našoj sredini?

– Ima smisla jer mi kreiramo ovu sredinu. Kao što će izaći gomila rijaliti programa i ako mogu takvi ljudi da kreiraju ovu sredinu, možemo i mi ovu drugačiju. Znamo da je jednostavnije da samo okreneš neki program, nego da razmisliš da li ćeš otići na predstavu za šta ćeš morati i da platiš. Najlakše je uzeti daljinski i prebaciti na kanal koji te neće terati ni na kakvo razmišljanje. A mislim i da su mladi previše sputavani za neke stvari.

Šta bi, onda, poželeo našim čitaocima za Novu godinu?

– Poželeo bih im da se bore za ono što vole, ništa neće pasti s neba. U određenom periodu prestaneš da veruješ u Deda Mraza i shvatiš da stvari ne dolaze same od sebe, okićene, već moraš da ustaneš i uradiš nešto. Ne mora to da bude nešto veliko, jer ni naše večeri nisu ništa veliko, ali nekima znače. Treba da ustaneš za ono za šta misliš da treba, i da ideš napred.

Lea  Radlovački