ФК Индекс организовао занимљиву радионицу за родитеље

Тема радионице била је „Однос деце – тренера – родитеља у једном фудбалском клубу” и правој улози родитеља у спортском напредовању свога детета. Предавачи су били: Снежана Вујановић, спортски психолог из Покрајинског завода за спорт, проф др. Марко Стојановић и проф. др Мирослав Смајић.

Модератор Радионице био је тренер у клубу Новак Малеташки а предавање је одржано у амфитеатру Факултета за спорт у Новом Саду.

„Ово је прва радионица у низу коју ради подизања квалитета едукације родитеља а све у циљу правилног раста и развоја наше деце. Желимо да укажемо на најважније аспекте спортско-едукативних решења у фудбалу – истакао је  на отварању радионице Малеташки.

Психолог у Покрајинском заводу за спорт Снежана Вујановић говорила је о односу: дете, родитељ, тренер из угла психолога, добробитима и манама бављења деце спортом у овом случају фудбалом. Она је истакла да се код деце која тренирају фудбал развијају низ позитивних особина и вештина: фер-плеј, потом вештине да се препознају проблеми и фрустрације и да се они реше.

„Деца морају да нађу своје место у тиму. Истраживања која су рађена 2008. године показала су да 70% деце сама бирају спорт и онда је мотивација највећа. Разликујемо унутрашњу и спољашњу мотивацију код деце: унутрашња је добра и она је суштинско задовољство а спољашња је надоградња. Недостаје мотив када нема резултата, али основни мотиви су: забава, игра, дружење па тек онда долазе други мотиви код деце. Успех је на скали од један до десет на последњем месту и он долази са 16, 17 и 18 година, нагласила је Вујановић.

Она је истакла да рана специјализација психолошки није добра код деце, и да код такве такмичарске специјализације са 14, 15 и 16 година она напуштају спорт а то су потврдила итраживања у САД-у.

„Шта је нама циљ? запитала се Вујановић и додала: „пре свега родитељи знају где су им деца, спорт и фудбал су важни за здравље деце и спречавају антисоцијалне облике понашања.

Такође, истакла је психолог, однос родитеља према деци када је фудбал у питању може бити позитиван и негативан. Они родитељи који су неукључени, незаинтересовани, само плаћају чланарину за дете а уопште не комуницирају са њим спадају у негативне примере. Постоје и они који су претерано укључени и раздражљиви. Када крене такмичење, превише се уживљавају, користе емоције и претерано су укључени, они побеђују или губе а дете осећа одговорност.

„Постоје, такође, и фанатични родитељи и то је психолошки штетно, потпуна идентификација са дететом и апсолутно доживљавање онога што дете ради. А постоје и родитељи који су тренери са трибина, галаме, трче око терена, састављају тим, говоре шта и ко треба да игра... То су све негативни примери – додала је Вујановић.

Говорећи о доброј пракси истакла је да родитељи морају да буду подржаваоци, да прате своје дете и иду на утакмице, али да им не говоре шта оно треба да ради и да га не критикује, јер деца не смеју да губе самопоуздање. Адекватан однос родитеља је када они прате дете кроз развојне фазе и да му они користе на различитим нивоима. Да при томе, дете даје све од себе и да се труди.

„Неуспех је не могуће избећи. Оно мора да поднесе пораз на адекватан начин. Када су тренери у питању родитељ некада треба да учествује. Не треба никада говорити како је дете добро а родитељи катастрофа, не треба родитеље избацивати са тренинга. Постоје различити сукоби ко је у праву а тренери морају да буду васпитачи. Развојна фаза је око 12 године када се дете идентификује са тренером, он се мора поштовати, као и судије а минутажа на терену не сме бити приоритет. Резултат није приоритет у том узрасту, рекла је Вујановић. 

Она је истакла да деца од седме-осме године развијају репетицију, од 10-12 имају когнитивни развој и тада треба да схвате такмичарски део. Деца напуштају спорт због претераних очекивања и тада осећају се лоше.

„А шта је циљ? Неће бити Роналдо али могу да буду здрави психо-социјално, завршила је излагање психолог Вујановић.

Професор др Марко Стојановић говорио је о дугорочном спортском развоју и упоредио је истраживања која су рађена у Совјетском Савезу и Источној Немачкој (Хареу 1982. године) са данашњим процесима у спорту. Та истраживања су рађена 14 година и поделили су испитанике у две групе од 9-12 година. Једна група је имала рану специјализацију док је друга радила све супротно од оног за шта су талентовани.

„Прва група имала је брзо повећање способности, од 15-16 године имали су најбоље способности јер је изазвана брза адаптација, али са 18 година су сагорели и углавном, напустили спорт, те због форсиране адаптације имају пролонгиране повреде и непостојање способности такмичења. Код друге групе програм је био вишестрани, догодио се спорији развој, јер они најбоље способности постижу у 18 години и касније, када је достигнута физиолошка и психолошка зрелост, а имају и дугачак спортски стаж, мало повреда, и код њих постоји способност такмичења, рекао је Стојановић.

Потом је говорио о истраживањима у Совјетском Савезу (Нагоми 1987. године) која су показала да олимпијским шампионима тај спорт није био почетни којим су се бавили јер су имали општи развој. Њихов почетак је био са 7-8 година али првих неколико година учествовали су у више спортова.

Професор је додао да специјализовани програм спортиста почиње око 15-17 године и након пет до осам година достиже се максимум. Ранија специјализација – ранији резултати, али на нижем нивоу, јуниорски прваци а сениорски чак ни финалисти. Такође, већина врхунских сениора нису били јуниорски прваци.

„Средином 80-тих година почело је напуштање модела и прешло се на концепт што раније специјализације и дошло је до „оверус синдрома” или пренапрезања. Честих повреда укрштених лигамената, и ово је произвело пуно медаља у млађим категоријама али и до смањења броја медаља у сениорском узрасту. Такође, смањен је број сениорских спортиста врхунског квалитета, истакао је Стојановић.

Он је потом навео да је боље за живот бављење спортом због опште моторичке писмености. Навео је пример Трејси Остин и Штефи Граф. Остин је постала број један у тенису са 17 година али је због повреде напустила тај спорт док је Графова касније сазревала али је дуго била врхунска играчица.

„У САД-у постоји 24.000 кошаркашких стипендија и дају се спортистима који долазе из целог света. 12 по свакој екипи прве дивизије и десет друге. После средње школе следи упис на колеџ и добије се „скулершип” јер је добар кошаркаш. Како се губи стипендија? Мораш бити добар ђак. Важна је едукација, рекао је професор Стојановић.

Он је потом, указао на ЛТАД модел (лонг-терм athlete девелопмент), који није елитистички. Испричао је пример врхунског спортисте, кошаркаша, Мајкла Џордана који је, грубо речено, био отеран са тренинга, па се својом упорношћу вратио када је израстао и постао најбољи на свету.

Стојановић је зато додао да је немогуће проценити таленат због тога што су деца различита. Битан је и утицај датума рођења (РАЕ – релативе аге effect) код деце. Он долази до изражаја око 14-15 године и са узрастом опада. Значајан број деце  напушта спорт јер су млађи а постоје разлике код оних рођених у јануару или децембру исте године. Нису истог нивоа развоја и то постаје проблем. Потребно је да деца рођена прве, не буду у истој групи са оном рођеном у другој половини исте године.

„Деца треба да играју турнире у којима нема првака, није важно ко је први на табели. Утакмица мора бити тренинг а добар резултат значи лош рад. Када се игра са најбољима, позиционирање, тактика, када играју играчи из других средина све ово је неетично. Фудбал има већи значај него новац. Дете има право да не буде врхунски спортиста, нагласио је професор Стојановић.     

Професор др Мирослав Смајић говорио је о својим искуствима у педагошком раду и времену проведеном на терену као играч у ФК Индекс и касније као тренер. Похвалио је тренере у ФК Индекс, који су сви били студенти Факултета спорта и поменуо је проблеме са којима се суочавају када су услови рада у питању.

Смајић је био капитен у подмлатку ФК Војводине са којом је имао први уговор али је постао професор на факултету. Био је и најмлађи првотимац Индекса са 14 година.

„Пуно деце је изведено на прави пут у овом клубу. Стасали су Дунђерски, Бајчетић, Максимовић, Медојевић, Мудрински. Милан Косановић је овде почео да ради а постао је светски првак, рекао је Смајић.

Он је испричао своја искуства у раду са најмлађима. Негативна и позитивна. Навео је пример како је један познати играч заједно са својим оцем јурио судију око терена, што је изазвало неверицу присутних у амфитеатру.

„Светао пример је Душан Тадић репрезентативац Србије и играч Саутемптона који се и данас увек јави, зове и прави је пример младог човека, спортисте. Он није имао минутажу у млађим категоријама, а против Мачве из Шапца (2005. године) док је био у Војводини  рекао сам му да ће бити најбољи. Он је тада ушао у игру и урадио је оно што и дан данас најбоље ради, наместио је три гола. После утакмице питао ме је: - Тренеру како сте знали да ћу бити најбољи. Заиста је прави је узор за младе фудбалере – испричао је професор Смајић.

Професор Смајић је на крају излагања, преко пројектора, а на инсистирање присутних, приказао тучу родитеља на једној утакмици пионира у Београду наводећи то као један од најнегативнијих примера који се догодио у нашем фудбалу.

„Мора се пробати да се деци не одмаже, па нека један успе, остали ће бити сретни да су са њим тренирали и играли фудбал, истакао је на крају Смајић.

Предавачи су добили велики аплауз од родитеља али и тренери у Фудбалском клубу Индекс, који су ипак различити од других клубова, са жељом да се овакве едукативне радионице наставе.

Мирослав Ковачевић