Језикоманија: Те, 1971. године..
Бројеви су незаобилазна врста речи (ако ћемо лингвистички) и свакодневно их користимо... У живом разговору, рекла бих, нема неких већих недоумица (част изузецима и четрнајст, шес, једанајест, дванес...). Већ код писања постоји много више проблема, највише код редних бројева.
Бројеви су променљива несамосталне именска врста речи који означавају број или колико има оног што означава појам уз који бројеви стоје. Бројеви се деле на основне (два, десет..), редне (први, други...) и збирне бојеве (троје, петоро).
Редни бројеви се у српском језику пишу са тачком. Дакле, није правилно „Сећам се 2000 године“ – треба написати 2000.Није правилно 3-ћи, 4-ти или 80-ти... нити ишта томе слично. Допуштено је скраћено записати „осамдесетих година“ искључиво као 80-их (без слова Т), али је препоручљивије написати словима.
Основни бројеви од један до десет (у ствари до 11), пишу се словима, а изнад десет могу да се користе и цифре. Изузетак су само мерне јединице, нпр. један човек, али 1 кг хлеба. Вишецифрени основни бројеви се увек пишу одвојено.Лингвисти препоручују писање бројева словима, али код вишецифрених бројева, због прегледности је препоручљиво користити цифре, нпр. боље написати 13.042 него све ово писати (куцати) словима. Код оваквих вишецифрених бројева препорука је да се групе од по три цифре одвајају тачком.
Именице и придеви добијени од вишечланих бројева пишу се састављено, на пример: педесетогодишњица, двадесетогодишњак, тридесетодневни, четрдесетосмочасовни...
Н. Мирковић
