Jezikomanija: Te, 1971. godine..
Brojevi su nezaobilazna vrsta reči (ako ćemo lingvistički) i svakodnevno ih koristimo... U živom razgovoru, rekla bih, nema nekih većih nedoumica (čast izuzecima i četrnajst, šes, jedanajest, dvanes...). Već kod pisanja postoji mnogo više problema, najviše kod rednih brojeva.
Brojevi su promenljiva nesamostalne imenska vrsta reči koji označavaju broj ili koliko ima onog što označava pojam uz koji brojevi stoje. Brojevi se dele na osnovne (dva, deset..), redne (prvi, drugi...) i zbirne bojeve (troje, petoro).
Redni brojevi se u srpskom jeziku pišu sa tačkom. Dakle, nije pravilno „Sećam se 2000 godine“ – treba napisati 2000.Nije pravilno 3-ći, 4-ti ili 80-ti... niti išta tome slično. Dopušteno je skraćeno zapisati „osamdesetih godina“ isključivo kao 80-ih (bez slova T), ali je preporučljivije napisati slovima.
Osnovni brojevi od jedan do deset (u stvari do 11), pišu se slovima, a iznad deset mogu da se koriste i cifre. Izuzetak su samo merne jedinice, npr. jedan čovek, ali 1 kg hleba. Višecifreni osnovni brojevi se uvek pišu odvojeno.Lingvisti preporučuju pisanje brojeva slovima, ali kod višecifrenih brojeva, zbog preglednosti je preporučljivo koristiti cifre, npr. bolje napisati 13.042 nego sve ovo pisati (kucati) slovima. Kod ovakvih višecifrenih brojeva preporuka je da se grupe od po tri cifre odvajaju tačkom.
Imenice i pridevi dobijeni od višečlanih brojeva pišu se sastavljeno, na primer: pedesetogodišnjica, dvadesetogodišnjak, tridesetodnevni, četrdesetosmočasovni...
N. Mirković
