Ожалошћена породица никако да распрода имовину СФРЈ

Од распада СФРЈ прошло је 26 година, али њена имовина широм света још није расподељена између Србије, Македоније, Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине. Од укупно 123 објекта које је некада имала СФРЈ, протеклих година постигнут је договор о подели 72, док се за преостали 51 још увек тражи решење. Због тога ће се међу првим тачкама састанка у Београду наћи продаја пет дипломатско-конзуларних објеката: два у Њујорку – зграда Мисије и резиденција, у Бону, Токију и Берну. Биће речи и о четири велика комплекса у Адис Абеби, Њу Делхију, Москви и Бразилији, као и објектима у Копенгахгену и Варшави.

Државни секретар Министарства спољних послова Вељко Одаловић  објашњава да је за продају два објекта у Њујорку – зграду Мисије УН и резиднецију, прошле године на међународном тендеру изабрана реномирана агенција из Њујорка која је у име свих бивших југословенских република добила задатак да их понуди на продају и да је оконча, али уз prеthodnu сагласност о цени. Међутим, додао је, процес још није затворен иако је потенцијални купац за објекат Мисије у Њујорку препознат, а постоје и неке понуде за резиденцију у том америчком граду.

– Поступак није завршен до краја, видећемо да ли ће до састанка бити нових вести – рекао је Одаловић. – Ми остајемо опредељени за то да заједнички продамо објекте и да новац од продаје процентуално буде подељен сукцесорима.

Услов наше стране је да се prеthodno намири Србија за новац уложен у плаћање трошкова за објекат резиденције, иако је не користимо од 1992. године. Наиме, Србији је припала квота од 39,5 одсто имовине бивше заједничке државе, а укупна вредност објеката пре 26 година процењена је на 110 милиона долара. За те више од две и по деценије, Србија је наставила да плаћа одржавање апартмана на престижној Петој авенији у Њујорку и до пре две године рачуница је показивала да је за то дала више од два милиона долара. Месечно одржавање луксузне имовине кошта 14.000 долара, а на оглас из 2013. године за продају тог шестособног стана процењеног на 12 милиона долара нико се није јавио. Одаловић не очекује да данас и сутра буде постигнуто коначно решење по том питању, али сматра да се свота коју је Србија уложила мора уважити, а да ће након тога бити много лакше цео процес продаје окончати јер је у интересу свих да добију новац.

Очекује се да се на данашњем састанку у Београду отвори расправа и о уметничким делима која се налазе у дипломатско-конзулатним објектима. Србија је у последње две године решила 16 отворених питања и обавезе које су биле пред њу постављене јер је prеthodno договорено да критеријум за поделу слика буде порекло аутора. Сада би и свака држава бивше Југославије требало не само да добије слике „својих” аутора већ и да Србији да оно што су њени аутори нацртали и што је красило зидове дипломатско-конзуларних представништва широм света.

Prеthodnih година било је састанака Мешовите комисије за сукцесију у готово свим државама бивше Југославије, али се до договора око продаје и расподеле дипломатско-конзуларних представништва тешко долази. Једино се брзо дошло до договора, још 2000. године, око поделе пет објеката: Словенија је добила зграду амбасаде у Вашингтону, Хрватска у Паризу, БиХ у Лондону, Македонији је припао генерални конзулат у том британском граду, а Србији резиденција у Паризу. Ти први састанци комисија показали су да се све бивше југословенске државе углавном боре за објекте у Европи, док их некретнине у Африци, Азији и Латинској Америци мало занимају и за њих су спремне да дају сагласност за продају.

У наредна два дана требало би да се постигне и сагласност о великим комплексима објеката у Адис Абеби, Њу Делхију, Москви и Бразилији. Одаловић сматра да се објекат у Бразилији може физички поделити па ће то вероватно у Београду бити и договорено, док ће око преосталих бити проблема. Наиме, кос објеката у Адис Абеби постоји проблем непостојања документације која би потврдила да је СФРЈ њихов власник јер су се својевремено Јосип Броз Тито и Хаиле Селасије договорили да размене објекте, али то није преточено у званични документ по којем би Етиопија могла уписати Србију као власника. Проблематично је и представништво СФРЈ у Москви јер у основном међудржавном споразуму између ШСР-а и ФНРЈ из 1958. стоји да две државе једна другој дају земљиште на коришћење да на њима изграде објекте.

Љ. Малешевић