Успоравање са задршком без циља

Можда се познати норвешки романописац и hipеrrеalista Уве Кнаусгор, који се последњих година прославио томовима књига у којима описује до танчина шта му се догађа у реалном простору и времену с људима од крви и меса, стварима и осталим алаткама за преживљавање, помало инспирисао спором телевизијом, норвешким Сакте-Те-Веом (2009. године се појавила у жанру маратонског преношења свакодневице у реалном временском трајању), тек наречена спора телевизија постала је реч године 2013. у Норвешкој. Данас се системом спојених судова “спора култура” шири по свим порама друштвеног живота сулудо убрзане нам цивилизације.                 

Претеча споре ТВ је био урадак великог комуникатора и концептуалног уметника Ендија Ворхола, који је 1963. године снимио ваљда први ријалити у историји - филм “Спавање” у трајању од пет часова и двадесет минута. Његову идеју је преузела једна локална телевизија 1966, да би преношењем садржаја Ворхолове видео траке то исто урадила једна британска компанија 1984. а потом и један сателитски програм 2003. Светска ТВ мрежа из Канаде је такође 1980-тих и раних 1990-тих емитовала у “спавајућим” ноћним терминима шетње и вожње Торонтом, које су биле праћене дискретним звуцима џеза.  

Коначну еволуцију, међутим, изазвала је баш Норвешка информативна корпорација (НРК) преношењем поменуте седмочасовне вожње возом “бергенсбаненом” 2009, и то не само из угла “возачевог ока”, погледом из саме композиције према напоље ка пејзажу који промиче, него и покривањем збивања у самом возу. Пренос уживо је потом 2011. имало и 134-часовно путешевствије бродом од Бергена до Киркенеса. Оба преноса су изазвала пажњу широке публике, што домаће што стране, премашујући сва очекивања рекордном гледаношћу. Сваки пети Норвежанин је одгледао вожњу железницом, док је путовање бродом забележило 2,5 милиона прегледа, што чини око половину норвешког становништва.. НРК је на свом другом каналу после тога произвела серију програма.               

Путовање “Бергенском пругом” је било планирано поводом њене стогодишњице. Коришћене су четири камере које су документовале не само екстеријер и пролазак кроз 182 тунела, него и унутрашњост воза, уз интервјуе с особљем, кондуктерима, железничарима, путницима, историчарима… Пловидбу је, пак, покривало 11 камера и према Гинисовој књизи рекорда тих 134 часова се сматрају најдужим светским ТВ документарцем. Изазвала је и велику пажњу на друштвеним мрежама, Фејсбуку, Твитеру и на блоговима.  

Путовање “Бергенском пругом” Фото: Јутјуб/принтскрин

Уследили су 24-часовно праћење отварања сезоне риболова на реци Гаула, 12-часовно крстарење бродом каналом Телемарк, вожња Арктичким кругом, те снимање националне светковине “души дрвета у част”, да би о 200 година норвешке историје професор Франк Аребот говорио 200 минута (програм је пратило 700.000 гледалаца). Двоипосатни дневни програм хорског певања уз учешће 200 хорова и готово 4.000 певача и солиста у новембру 2014. пратило је 2,2 милиона гледалаца.               

Норвежане су убрзо почели да опонашају и други: британски Би-Би-Си 4 (вожње Темзом), белгијски јавни сервис ВРТ (бициклистичке турнеје), РТВ Хонг Конг (преноси из Кантоншке опере, трамваји, лука, ЗОО врт…), Исландска државна телевизија забележила 24 часа равнодневнице преносом уживо и на Јутјубу, док је чешка медијска група поставила свој “спори” ТВ портал на Интернету који преноси све што забележе камере на железничким станицама, реци Елби и прашком аеродрому.                 

Једном речју, у последњих десетак година спора телевизија постаје један од најпрепознатљивијих изданака све већег покрета “културе успоравања”. На руку јој иде то што се слика данас лако може послати глобалним мрежама, као и то што су људи постали презасићени вестима са ознаком “хитно” из часа у час. На спорој телевизији се из минута у минут махом не догађа – ништа, као у филмовима мађарског редитеља Беле Тара. 

Још један могући почетак покрета успоравања датира 1986. на Шпанском тргу у Риму, где је одржан протест због отварања Мекдоналдсовог ресторана. Уместо “брзе хране” Италијани су почели да нуде “спору”, традиционалну и што више органску храну. Позната торинска мрежа “Мајка Земља” окупља данас “органичаре” из 150 држава. Уопште, само стварање производа због коришћења пестицида, присуства “убзане” генетски модификоване соје и слично, све више изазива пажњу потрошача.

Успорена путовања               

Спори туризам који је добио крила после 2000, као да је инспирисан писцима-намерницима из 19. века. Они су обично ступали у везу с локалном заједницом током својих авантура, за разлику од масовног туризма данас који нема пуно времена за споредне путеве и странпутице. Дуже паузе током путовања су биле сасвим уобичајене пре два века, што је била шанса за нова искуства на непознатим местима. Данас је поново постало занимљиво упознавање прилика и обичаја, задржавање и бесциљно лутање. Тако је у Сједињеним Државама покрет спорог путовања обновио интересовање за историјску америчку “Руту 66”, аутопут који са само две траке спаја обале САД преко целог континента, као и за Линколнов аутопут – оба много спорија од модерних аутопутева који повезују америчке државе.   

Карл Онор је у својој књизи “У част спорости” (2004) писао да је реч о “културној револуцији која се противи принуди да је брже увек боље”, као и да се ради о томе да је важнији “квалитет од квантитета у свему, од посла, преко хране, па до родитељства”. Убрзо је и организација “Спори град” почела да се рекламира. Данас постоји чак и светски Институт за спорост који се залаже за “спору планету”. Томе се придружује и најновији хит “споре моде”. За разлику од “мек-моде” у смислу масовне производње (ко уђе у “Зару” после дест дана од куповине већ се осећа демоде), спори модси више воле рециклажу с етичким печатом одрживе еко и “зелене” производње, ручно рађене одевне предмете и - повратак кројачицама и старом занату.               

Покрет успоравања, наравно, нити организује нити контролише некаква централна организација. Постао је популаран пре свега међу индивидуалцима који не желе да раде на више разбоја у исти мах, него рађе у дослуху са својим основним потребама, било у Европи, Аустралији, САД, па чак и у - Јапану. Управо су технолошки продори у последњих десетак година страховито убрзали стил живота у западној цивилизацији, што је изазвало потребу за смањивањем стреса и уравнотеженијим начином живљења. Једноставност, мото “мање-је-више”, споро школство, спора наука са више времена за рамишљање и читање, самоникли су одговори на прекомерно неолиберално убрзавање и усијавање.                

На том таласу је освануо и међународни институт да се не дела пуно (Интернатионал Институте оф Нот Доинг Much), који упркос црти хумора која одзвања у његовом називу разматра нимало безазлене ствари као што су оскудица времена, нецивилизованост и радохоличарство, а ту је и организација споровозног рада на Интернету, “споро-ради-одмах” (SlowDownNow.org). Па онда, полако, као на спорој телевизији, изимајући домаћи и сваки други ријелити програм.

Реља Кнежевић