Usporavanje sa zadrškom bez cilja

Možda se poznati norveški romanopisac i hiperrealista Uve Knausgor, koji se poslednjih godina proslavio tomovima knjiga u kojima opisuje do tančina šta mu se događa u realnom prostoru i vremenu s ljudima od krvi i mesa, stvarima i ostalim alatkama za preživljavanje, pomalo inspirisao sporom televizijom, norveškim Sakte-Te-Veom (2009. godine se pojavila u žanru maratonskog prenošenja svakodnevice u realnom vremenskom trajanju), tek narečena spora televizija postala je reč godine 2013. u Norveškoj. Danas se sistemom spojenih sudova “spora kultura” širi po svim porama društvenog života suludo ubrzane nam civilizacije.                 

Preteča spore TV je bio uradak velikog komunikatora i konceptualnog umetnika Endija Vorhola, koji je 1963. godine snimio valjda prvi rijaliti u istoriji - film “Spavanje” u trajanju od pet časova i dvadeset minuta. Njegovu ideju je preuzela jedna lokalna televizija 1966, da bi prenošenjem sadržaja Vorholove video trake to isto uradila jedna britanska kompanija 1984. a potom i jedan satelitski program 2003. Svetska TV mreža iz Kanade je takođe 1980-tih i ranih 1990-tih emitovala u “spavajućim” noćnim terminima šetnje i vožnje Torontom, koje su bile praćene diskretnim zvucima džeza.  

Konačnu evoluciju, međutim, izazvala je baš Norveška informativna korporacija (NRK) prenošenjem pomenute sedmočasovne vožnje vozom “bergensbanenom” 2009, i to ne samo iz ugla “vozačevog oka”, pogledom iz same kompozicije prema napolje ka pejzažu koji promiče, nego i pokrivanjem zbivanja u samom vozu. Prenos uživo je potom 2011. imalo i 134-časovno puteševstvije brodom od Bergena do Kirkenesa. Oba prenosa su izazvala pažnju široke publike, što domaće što strane, premašujući sva očekivanja rekordnom gledanošću. Svaki peti Norvežanin je odgledao vožnju železnicom, dok je putovanje brodom zabeležilo 2,5 miliona pregleda, što čini oko polovinu norveškog stanovništva.. NRK je na svom drugom kanalu posle toga proizvela seriju programa.               

Putovanje “Bergenskom prugom” je bilo planirano povodom njene stogodišnjice. Korišćene su četiri kamere koje su dokumentovale ne samo eksterijer i prolazak kroz 182 tunela, nego i unutrašnjost voza, uz intervjue s osobljem, kondukterima, železničarima, putnicima, istoričarima… Plovidbu je, pak, pokrivalo 11 kamera i prema Ginisovoj knjizi rekorda tih 134 časova se smatraju najdužim svetskim TV dokumentarcem. Izazvala je i veliku pažnju na društvenim mrežama, Fejsbuku, Tviteru i na blogovima.  

Putovanje “Bergenskom prugom” Foto: Jutjub/printskrin

Usledili su 24-časovno praćenje otvaranja sezone ribolova na reci Gaula, 12-časovno krstarenje brodom kanalom Telemark, vožnja Arktičkim krugom, te snimanje nacionalne svetkovine “duši drveta u čast”, da bi o 200 godina norveške istorije profesor Frank Arebot govorio 200 minuta (program je pratilo 700.000 gledalaca). Dvoiposatni dnevni program horskog pevanja uz učešće 200 horova i gotovo 4.000 pevača i solista u novembru 2014. pratilo je 2,2 miliona gledalaca.               

Norvežane su ubrzo počeli da oponašaju i drugi: britanski Bi-Bi-Si 4 (vožnje Temzom), belgijski javni servis VRT (biciklističke turneje), RTV Hong Kong (prenosi iz Kantonške opere, tramvaji, luka, ZOO vrt…), Islandska državna televizija zabeležila 24 časa ravnodnevnice prenosom uživo i na Jutjubu, dok je češka medijska grupa postavila svoj “spori” TV portal na Internetu koji prenosi sve što zabeleže kamere na železničkim stanicama, reci Elbi i praškom aerodromu.                 

Jednom rečju, u poslednjih desetak godina spora televizija postaje jedan od najprepoznatljivijih izdanaka sve većeg pokreta “kulture usporavanja”. Na ruku joj ide to što se slika danas lako može poslati globalnim mrežama, kao i to što su ljudi postali prezasićeni vestima sa oznakom “hitno” iz časa u čas. Na sporoj televiziji se iz minuta u minut mahom ne događa – ništa, kao u filmovima mađarskog reditelja Bele Tara. 

Još jedan mogući početak pokreta usporavanja datira 1986. na Španskom trgu u Rimu, gde je održan protest zbog otvaranja Mekdonaldsovog restorana. Umesto “brze hrane” Italijani su počeli da nude “sporu”, tradicionalnu i što više organsku hranu. Poznata torinska mreža “Majka Zemlja” okuplja danas “organičare” iz 150 država. Uopšte, samo stvaranje proizvoda zbog korišćenja pesticida, prisustva “ubzane” genetski modifikovane soje i slično, sve više izaziva pažnju potrošača.

Usporena putovanja               

Spori turizam koji je dobio krila posle 2000, kao da je inspirisan piscima-namernicima iz 19. veka. Oni su obično stupali u vezu s lokalnom zajednicom tokom svojih avantura, za razliku od masovnog turizma danas koji nema puno vremena za sporedne puteve i stranputice. Duže pauze tokom putovanja su bile sasvim uobičajene pre dva veka, što je bila šansa za nova iskustva na nepoznatim mestima. Danas je ponovo postalo zanimljivo upoznavanje prilika i običaja, zadržavanje i besciljno lutanje. Tako je u Sjedinjenim Državama pokret sporog putovanja obnovio interesovanje za istorijsku američku “Rutu 66”, autoput koji sa samo dve trake spaja obale SAD preko celog kontinenta, kao i za Linkolnov autoput – oba mnogo sporija od modernih autoputeva koji povezuju američke države.   

Karl Onor je u svojoj knjizi “U čast sporosti” (2004) pisao da je reč o “kulturnoj revoluciji koja se protivi prinudi da je brže uvek bolje”, kao i da se radi o tome da je važniji “kvalitet od kvantiteta u svemu, od posla, preko hrane, pa do roditeljstva”. Ubrzo je i organizacija “Spori grad” počela da se reklamira. Danas postoji čak i svetski Institut za sporost koji se zalaže za “sporu planetu”. Tome se pridružuje i najnoviji hit “spore mode”. Za razliku od “mek-mode” u smislu masovne proizvodnje (ko uđe u “Zaru” posle dest dana od kupovine već se oseća demode), spori modsi više vole reciklažu s etičkim pečatom održive eko i “zelene” proizvodnje, ručno rađene odevne predmete i - povratak krojačicama i starom zanatu.               

Pokret usporavanja, naravno, niti organizuje niti kontroliše nekakva centralna organizacija. Postao je popularan pre svega među individualcima koji ne žele da rade na više razboja u isti mah, nego rađe u dosluhu sa svojim osnovnim potrebama, bilo u Evropi, Australiji, SAD, pa čak i u - Japanu. Upravo su tehnološki prodori u poslednjih desetak godina strahovito ubrzali stil života u zapadnoj civilizaciji, što je izazvalo potrebu za smanjivanjem stresa i uravnoteženijim načinom življenja. Jednostavnost, moto “manje-je-više”, sporo školstvo, spora nauka sa više vremena za ramišljanje i čitanje, samonikli su odgovori na prekomerno neoliberalno ubrzavanje i usijavanje.                

Na tom talasu je osvanuo i međunarodni institut da se ne dela puno (International Institute of Not Doing Much), koji uprkos crti humora koja odzvanja u njegovom nazivu razmatra nimalo bezazlene stvari kao što su oskudica vremena, necivilizovanost i radoholičarstvo, a tu je i organizacija sporovoznog rada na Internetu, “sporo-radi-odmah” (SlowDownNow.org). Pa onda, polako, kao na sporoj televiziji, izimajući domaći i svaki drugi rijeliti program.

Relja Knežević