Сеоба Тисе спречена у бечким борделима

Али чија је реч закон, како јасно пише на командном мосту његовог брода којим шпарта по Тиси. Има кад па је постао и један најбољих познавалаца историје ове углавном лење реке.

- Просечне дубине од 12 до 24 метра, имала је ток дуг око 1560 километара, али је сада сведена на свега 960 - објашњава Бане. Скраћена је због пуких профитних разлога и интереса трговаца. Након тог захвата створено је доста ада, односно рудина, које се често плаве, попут Бисерног острво, али је ту фантастично плодна земља. Како ми кажемо ако дугмад посејеш и анкер ниче. Специфична сорта грожђа која се тамо гаји је крокан, из Алжира донета лоза је покушана да се сади у Бордоу, нешто је мало никло, док код нас савршено успева.

Било је потом више кампања да се засади прошире по другим деловима атара, али узалуд. За све то је заслужна Тиса уверен је Војнов и прича како је приликом њеног скраћивања Нови Бечеј требало да буде „смакнут“ од реке.

- Међутим, делегација састављана од угледних трговаца, учених и црквених људи Врањева и Новог Бечеја, данас спојених насеља, које је некада само јендек делио, одлучила је да иде у Беч и Пешту да лобира, како се то данас популарно каже, а заправо „подмазује“ - прича Војнов и додаје како је њихову дипломатску мисију забележио у монографији „Великокикиндски диштрикт“ и славни председник Матице српске Васа Стајића.

Да им варош не мичу са обала Тисе, понели су пуно пара, али се prеthodno добро припремили, знали кога и чиме ваља подмитити, па по повратку донели прецизан трошковник. Међу ставкама су била и чашћавање по кафана и борделима двору блиских бирократа, али се расход, ипак, исплатио, јер су успели сачувати своје парче реке.

Летописац Лазар Мечкић је забележио како се град у целој империји прочуо након боравка монарха Фрање Јосифа, који је 1872. путујући за Темишвар из Беча паробродом пловио Дунавом, Великим бачким каналом и Тисом до Новог Бечеја и ту преноћио. Ујутру је сео у каруце, које је вукао петопрег Таксиш Туриа и прошао главним врањевачким шором срдачно поздрављен од мештана. Убрзо је царским указом само Врањеву у читавој држави дозвољено да петопрег могу презати и они који нису племићи.

За њу, тврди Војнов, са правом се каже да је пола река, а пола риба, па и даље има рекордних улова, попут недавно сома тешког 68 килограма. 

- Пао је на бућку Гојка Перића и продат у Новом Саду. По 350 динара кило, дакле донео је срећном пецарошу готово 25 хиљадарки. Биле су то шницле велике као лопате за снег и верујем да гости ресторана, који их је пазарио, нису се жалили. Иначе, пре тога је наш познати кошаркаш Зоран Ерцег ухватио сома од пола товара, али га је, након сликања са њим, пољубио и пустио да плива даље - каже Бане и окрену брод према привезу, да и ми уживамо у специјалитетима једне од чарди крај воде.

А готово да нема јавног посла где он није ангажован у родном крају. Као његов приљежан хроничар председник је Завичајног удружења, задуженог за бригу о музејском комплексу, не крије да је русофил па је челник филијале Друштва Руско-српског пријатељства, али и бораца ратова 1991-1999. Поносан је што је заједно са земљаком др Александром Касашем, иначе професором историје на новосадском Филозофском факултету, први позван да буде члан Ротари клуба, чим је основан у Новом Бечеју.

- Зна се да у такво друштво не можеш ући као кад купиш карту за воз, већ мора да си исказан у својој професији, друштвено активан, економски и еколошки користан - нагласи пуковник Војнов.

У Новом Бечеју је некад живело доста богатих привредника, али је једини његов деда, као члан Клуба трговаца и соколске омладине био позван на Бели двор код краља Александра. Фотографију са тога пријема чува као породичну реликвију. 

Да објасни какав је, пак, нероватан подвиг учинио његов суграђанин Бранислав Влашкалин, исприча Војнов илустративан виц.

- Једном кад је требало скочити падобраном, Енглез је то урадио због традиције, Италијан ради моде, док Србин рече да му не пада на памет. Кад су му рекли како се очигледно боји, одбруси: „Ко, зар ја?“, па се стрмоглави из ината. Тако је 1994. мој имењак за запрегу одабрао 14 коња из девет штала, што је завидан рекорд и на државном нивоу. Ко се бар мало разуме у коњарство, зна шта значи девет штала, девет карактера и васпитања, то нико не сме да се усуди ни данас да се усуди - нештедмице га хвали Војнов. Влашкалин је, иначе, својевремено био омладински првак Југославији у дизања тегова, па кад је онако крупан, љут и бесан ушао међу те коње, сви су се згрозили, али их је он умирио и провозао неколико кругова.

Неку годину раније је Богомил Вујацков упрегао је пет вранаца у каруце како би довезао патријарха Павла са Опленца до Петроварадина, где је у Војној болници био организован, један од помиритељских скупова наше Православне цркве и њеног дела, који је ступио у раскол још 1963. Мада је вожња трајала више сати Његова Светост, иако у позним годинама, причао је како је јако уживао у топоту копита вранаца.

Зато није чудо што ревија парадних коња у Новом Бечеју спада међу најбоље европске.

Маша Стакић

Фото: Јелена Ивановић