Ненад Пагонис: Нокаут заглупљивању

Осим својих бројних талената и вештина Ненад је наступом са супругом Мајом Брукнер промовисао и породичне вредности и свој самурајски приступ животу. С Ненадом причамо о часним ратничким кодексима који који хронично недостају нашем друштву и његовом наступу у емисији с племенитим циљем ТЛЗП.

Шта вам је најтежи део припрема за ТЛЗП и да ли вам супруга Маја Брукнер помаже будући да је школована глумица?

"Најтеже ми пада пут за Београд у току проба. Стварно има много вежбања...певања, кореографија, сцена... Тако да некад идем и по два пута за Београд. Све остало је мачији кашаљ".

Да ли сте изненадили сами себе кроз овај шоу, као што су жири и публика одушевљени вашим наступима?

"Нисам. Можда звучи претенциозно, али сам увек био свестан својих могућости у свему, и у боксу, и у музици, и у животу. Када наступам са својим бендом „Блацк Пеоцоцк” навикао сам на одушевљења у публици јер нико није очекивао да један боксер овако пева".

Ваше одлично певање није било изненађење за Новосађане који су гледали ваше наступе и са „Јурашиц Роцк Бенд”. Да ли можемо очекивати озбиљнији уплив у певачке воде након ТЛЗП?

"Можда упливам у музичке воде након завршетка каријере, али отом потом. На ово сам пристао јер је шоу хуманитарног карактера и има племенит циљ, а то је да се помогне онима којимаје помоћ најпотребнија кроз наше имитације и глуму. Музика је дефинитвно моја велика љубав и пратиће ме цео живот".

Кога бисте волели да имитирате?

"Највише бих волео да имитирам Брајана Џонсона из Ац/Дц-а. То је музика коју ја слушам и која ми је енергетски блиска. Волео бих наравно и да добијем неке култне ствари од „Атомског Склоништа” да бих подсетио млађе генерације на скоро заборављене песме, лекције и тесктове из њиховог асортимана".

У кик-боксу сте освојили све што се освојити може, одакле изнова црпите тај мотив за победом и како превазилазите страх?

"Мотив за победом сада црпим из жеље да обезбедим својој породици што више себе у свом слободном времену кад завршим каријеру! Никад нисам подносио робовски систем рада који намеће владајућа елита од 8 до 16 часова. Увек сам волео да будем свој, да будем слободан и имам своје време кад год то пожелим. Сада то време желим да будем са својом децом и породицом а то ће бити ускоро за коју годину када завршим каријеру и одем у спортску пензију". 

Напоменули сте да у вашем животу владају ратнички кодекси као код самураја, како сте успели да имплементирате то у свој живот и не постанете још један од опасних момака с Деталинаре, и колико је тешко то пренети на данашњу омладину, будући да се и тиме бавите у свом клубу и кроз хуманитарни рад?

"Мислим да је одлучујући фактор у томе одиграла љубав према свету и околини коју осећам у себи. Никад нисам имао потребу или жељу да нанесем неком другом зло. Наравно, ту је доста учинила и моја потреба за читањем, умном и духовном афирмацијом због које сам рано схватио смисао живота и то да смо сви ми на једном много финијем и суптилнијем нивоу повезани једни са другима на начине на које не можемо ни да замислимо.

Данас је доста тешко бити пример омладини јер систем не жели паметне људе и паметну децу. Све се ради само да се деца заглупе и програмирају да буду послушни робови система. Давно су прошла времена када су се људи поробљавали оружјем и ратовима. Сада се то ради телевизијом, паровима, фармама итд. Деца то гледају, уче и следе те узоре које имају. Идиотизација цомплетед! Зато се трудим да променим своју околину и да будем пример како треба живети у складу са околином".

Негде сте навели да вам је мото: „Никад не одустај од својих снова. Снови постају јава када дубоко верујеш у њих“. Има ли још снова које желите да остварите?

"Снове које сада имам су углавном везани за моју породицу, а то је да изведем своју децу на прави пут. Да им будем пример какви људи треба да постану. Да им будем путоказ за добре ствари у животу. Наравно, сањам о томе да се ово друштво промени. Да имамо више солидарности, толернације и љубави једни према другима".

Снежана Милановић