Ратко Свилар ексклузивно за Дневник: О сину не смем ни реч

За младог репрезентативца Белгије постоји велико интересовање и челних људи у Фудбалском савезу Србије, који не крију жељу да овог изузетно талентованог дечака приволе да постане голман сениорске селекције наше земље. То је свакако тема која ће пунити медијски простор у времену које тек долази.

Миле није случајно стао међу стативе, син је Ратка Свилара (67), легендарног голмана Црвенке, Војводине, репрезентације некадашње Југославије, а онда и белгијског Антверпена. У себи, дакле, носи снажне очеве гене, а развој његове каријере, која је тек на  почетку, јасно сведочи да има потенцијал да надмаши славног оца.

Позвали смо Ратка Свилара, који је пристао да говори ексклузивно за “Дневник”. Одмах нам  је указао на једну чињеницу:

- Можемо да разговарамо о свему, али не и о мом сину. У његовом уговору с Бенфиком постоји клаузула да без одобрења клуба не сме да даје интервјуе, а о њему не смем да причам ни ја као његов отац.

Били сте сјајан чувар мреже и, усуђујемо се да тврдимо, волели су вас сви љубитељи фудбала у некадашњој Југославији, без обзира на то за који су клуб навијали?

- Било је то неко друго време.То је већ ствар прошлости, а садашњост је таква да смо моја породица и ја сада у Лисабону, где помажемо Милету да се што пре и лакше прилагоди на живот у новој средини. Он је још веома млад, нема чак ни возачку дозволу, па се супруга Маријана и ја трудимо да му се нађемо и будемо од користи. Додуше, положио је тестове и у новембру би требало да полаже вожњу, онда да добије и дозволу, а до тада ће морати да се ослони на нас – каже Ратко.

Да ли вас Миле слуша, што као ваш син, а онда и као наследник на фудбалском терену?

- Ја му причам и знам да он јако добро чује савете које му дајем, а колико их усваја, е, то већ не могу да тврдим. Добар је... Задовољан сам и њим, али и осталом мојом децом, којих је укупно четворо. Имам две ћерке из првог брака - Мину (46) и Тину (42), а онда са другом супругом и Милета и ћерку Дуњу (20). Све су то добра деца, Тина живи у Новом Саду, Мина је у Антверпену, а Миле и Дуња су још увек са нама. Наравно, имам и четворо унучади, тако да сам срећан отац и деда.

Колико је времена прошло од када сте отишли из Новог Сада у иностранство?

- Већ је прошло пуних 37 година од када сам отишао у Белгију, па умем да кажем да сам већи део живота провео у тој земљи него у Југославији, а садашњој Србији. У Антверпену сам бранио пуних 16 година и имао сам дугу каријеру, чак много дужу него што сам очекивао и могао да претпоставим.

Ратко је важио за веома лепог човека, уз то је био и спортиста, па је увек био на добром гласу код припадница лепшег пола. Упитали смо га да ли данас постоји неко коме би препустио титулу најлепшег голмана.

- Наравно. Постоји један момак који је лепши и који је на путу да постане и бољи голман од мене. Он се зове - Миле Свилар - без трунке дилеме одговорио је Свилар сениор.

Због наших млађих читалаца, можете ли да нам кажете колико је тачно она трајала?

- Сазнао сам од људи који су водили прецизну статистику о мојој каријери да сам последњу утакмицу на голу провео када сам имао тачно 44 године, четири месеца и два дана. Када сам почињао у Црвенки, тамо негде у другој половини шездесетих година прошлог века, нисам ни сањао да ћу бранити до 1996. године. Деловало би ми то нестварно, а ето, испало је баш тако.

Почели сте у родном селу, које је, почетком седамдесетих година, доживело прави фудбалски бум и стигло и до Прве савезне југословенске лиге?

- Црвенка је наступала у Другој лиги и изборила места у баражу за улазак у елитни ранг. Тада су постојале четири групе друге лиге, па је бараж игран кроз два круга. У првом смо, после двомеча и бољег извођења пенала, савладали Ријеку, а онда смо победили и Слогу у Краљеву и постали прволигаш. Било је то у сезони 71/72, а ја сам стајао на голу Црвенке, да бих, већ 1973. године прешао у редове Војводине. Тамо сам провео наредних готово осам година, стигао и до репрезентације и стекао у Новом Саду велики број пријатеља.

Имали сте пех да сте бранили у време када је у нашем фудбалу на сцени била читав плејада изузетно квалитетних голмана?

- За репрезентацију сам бранио у девет утакмица, а на клупи државног тима седео сам још на 33 сусрета. Заиста је тада било много сјајних чувара мреже: Енвер Марић, Оља Петровић, Ризах Мешковић, Иван Каталинић, Зоран Симовић, Слободан Јањуш, Жељко Стинчић, Драган Пантелић...  Тада су владали клубови из такозване велике четворке (Партизан, Црвена звезда, Хајдук и Динамо), па је нама, из осталих тимова, било јако тешко да се изборимо за место међу најбољима. Да сам био члан Партизана, што ми је, искрено, била велика жеља јер сам био навијач тог клуба, пут би ми био много лакши, али - нисам. Бранио сам у Војводини, добром и здравом клубу, који ми је изузетно драг и у којем сам провео лепе године. Имали смо одличан тим, играли смо леп фудбал и тај део живота остао ми је урезан у сећању за сва времена.

Долазите ли и данас у Србију?

- Наравно, али морам да нагласим да идем и у БиХ, као и на море у Хрватску. Рођен сам у Југославији и дан-данас на то ме подсећа моја лична карта. Сви чланови моје породице имају белгијско држављанство, осим мене. Ја имам лична документа Србије, која сам продужио 2013. године и у којима стоји националност - Југословен, иако та земља одавно не постоји. Видећемо шта ће писати следеће године, када будем поново продужавао документа.

Успевате ли да пратите игре данашње генерације фудбалера Војводине?

- Кроз контакте и разговоре с пријатељима из Новог Сада успевам у томе. Знам да је Воша тренутно на трећем месту на табели, знам и за проблеме с којима се суочава, тако да могу да кажем да сам добро информисан о стању у мом некадашњем клубу.

Чиме се бавите у животу, јесте ли и даље везани уз фудбал?

- Сада сам пензионер. Када сам напунио 65 година, по аутоматизму који по том питању влада у Белгији, отишао сам у пензију. Фудбалом сам, као тренер, престао да се бавим 2009. године, када сам имао пожар у кући и када сам покушао да спасим неке ствари, а “успео” да завршим у коми и у болници. Пробао сам после тога да се вратим тренерском позиву, али није то више било - то и завршио сам каријеру. Ипак, уз Милета сам, ето, на неки начин остао у тематици и заиста ми је лепо - завршио је причу за наш лист Ратко Свилар, голман који је чаробним одбранама обележио једно давно и лепо фудбалско време.

Александар Предојевић