Ratko Svilar ekskluzivno za Dnevnik: O sinu ne smem ni reč

Za mladog reprezentativca Belgije postoji veliko interesovanje i čelnih ljudi u Fudbalskom savezu Srbije, koji ne kriju želju da ovog izuzetno talentovanog dečaka privole da postane golman seniorske selekcije naše zemlje. To je svakako tema koja će puniti medijski prostor u vremenu koje tek dolazi.

Mile nije slučajno stao među stative, sin je Ratka Svilara (67), legendarnog golmana Crvenke, Vojvodine, reprezentacije nekadašnje Jugoslavije, a onda i belgijskog Antverpena. U sebi, dakle, nosi snažne očeve gene, a razvoj njegove karijere, koja je tek na  početku, jasno svedoči da ima potencijal da nadmaši slavnog oca.

Pozvali smo Ratka Svilara, koji je pristao da govori ekskluzivno za “Dnevnik”. Odmah nam  je ukazao na jednu činjenicu:

- Možemo da razgovaramo o svemu, ali ne i o mom sinu. U njegovom ugovoru s Benfikom postoji klauzula da bez odobrenja kluba ne sme da daje intervjue, a o njemu ne smem da pričam ni ja kao njegov otac.

Bili ste sjajan čuvar mreže i, usuđujemo se da tvrdimo, voleli su vas svi ljubitelji fudbala u nekadašnjoj Jugoslaviji, bez obzira na to za koji su klub navijali?

- Bilo je to neko drugo vreme.To je već stvar prošlosti, a sadašnjost je takva da smo moja porodica i ja sada u Lisabonu, gde pomažemo Miletu da se što pre i lakše prilagodi na život u novoj sredini. On je još veoma mlad, nema čak ni vozačku dozvolu, pa se supruga Marijana i ja trudimo da mu se nađemo i budemo od koristi. Doduše, položio je testove i u novembru bi trebalo da polaže vožnju, onda da dobije i dozvolu, a do tada će morati da se osloni na nas – kaže Ratko.

Da li vas Mile sluša, što kao vaš sin, a onda i kao naslednik na fudbalskom terenu?

- Ja mu pričam i znam da on jako dobro čuje savete koje mu dajem, a koliko ih usvaja, e, to već ne mogu da tvrdim. Dobar je... Zadovoljan sam i njim, ali i ostalom mojom decom, kojih je ukupno četvoro. Imam dve ćerke iz prvog braka - Minu (46) i Tinu (42), a onda sa drugom suprugom i Mileta i ćerku Dunju (20). Sve su to dobra deca, Tina živi u Novom Sadu, Mina je u Antverpenu, a Mile i Dunja su još uvek sa nama. Naravno, imam i četvoro unučadi, tako da sam srećan otac i deda.

Koliko je vremena prošlo od kada ste otišli iz Novog Sada u inostranstvo?

- Već je prošlo punih 37 godina od kada sam otišao u Belgiju, pa umem da kažem da sam veći deo života proveo u toj zemlji nego u Jugoslaviji, a sadašnjoj Srbiji. U Antverpenu sam branio punih 16 godina i imao sam dugu karijeru, čak mnogo dužu nego što sam očekivao i mogao da pretpostavim.

Ratko je važio za veoma lepog čoveka, uz to je bio i sportista, pa je uvek bio na dobrom glasu kod pripadnica lepšeg pola. Upitali smo ga da li danas postoji neko kome bi prepustio titulu najlepšeg golmana.

- Naravno. Postoji jedan momak koji je lepši i koji je na putu da postane i bolji golman od mene. On se zove - Mile Svilar - bez trunke dileme odgovorio je Svilar senior.

Zbog naših mlađih čitalaca, možete li da nam kažete koliko je tačno ona trajala?

- Saznao sam od ljudi koji su vodili preciznu statistiku o mojoj karijeri da sam poslednju utakmicu na golu proveo kada sam imao tačno 44 godine, četiri meseca i dva dana. Kada sam počinjao u Crvenki, tamo negde u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, nisam ni sanjao da ću braniti do 1996. godine. Delovalo bi mi to nestvarno, a eto, ispalo je baš tako.

Počeli ste u rodnom selu, koje je, početkom sedamdesetih godina, doživelo pravi fudbalski bum i stiglo i do Prve savezne jugoslovenske lige?

- Crvenka je nastupala u Drugoj ligi i izborila mesta u baražu za ulazak u elitni rang. Tada su postojale četiri grupe druge lige, pa je baraž igran kroz dva kruga. U prvom smo, posle dvomeča i boljeg izvođenja penala, savladali Rijeku, a onda smo pobedili i Slogu u Kraljevu i postali prvoligaš. Bilo je to u sezoni 71/72, a ja sam stajao na golu Crvenke, da bih, već 1973. godine prešao u redove Vojvodine. Tamo sam proveo narednih gotovo osam godina, stigao i do reprezentacije i stekao u Novom Sadu veliki broj prijatelja.

Imali ste peh da ste branili u vreme kada je u našem fudbalu na sceni bila čitav plejada izuzetno kvalitetnih golmana?

- Za reprezentaciju sam branio u devet utakmica, a na klupi državnog tima sedeo sam još na 33 susreta. Zaista je tada bilo mnogo sjajnih čuvara mreže: Enver Marić, Olja Petrović, Rizah Mešković, Ivan Katalinić, Zoran Simović, Slobodan Janjuš, Željko Stinčić, Dragan Pantelić...  Tada su vladali klubovi iz takozvane velike četvorke (Partizan, Crvena zvezda, Hajduk i Dinamo), pa je nama, iz ostalih timova, bilo jako teško da se izborimo za mesto među najboljima. Da sam bio član Partizana, što mi je, iskreno, bila velika želja jer sam bio navijač tog kluba, put bi mi bio mnogo lakši, ali - nisam. Branio sam u Vojvodini, dobrom i zdravom klubu, koji mi je izuzetno drag i u kojem sam proveo lepe godine. Imali smo odličan tim, igrali smo lep fudbal i taj deo života ostao mi je urezan u sećanju za sva vremena.

Dolazite li i danas u Srbiju?

- Naravno, ali moram da naglasim da idem i u BiH, kao i na more u Hrvatsku. Rođen sam u Jugoslaviji i dan-danas na to me podseća moja lična karta. Svi članovi moje porodice imaju belgijsko državljanstvo, osim mene. Ja imam lična dokumenta Srbije, koja sam produžio 2013. godine i u kojima stoji nacionalnost - Jugosloven, iako ta zemlja odavno ne postoji. Videćemo šta će pisati sledeće godine, kada budem ponovo produžavao dokumenta.

Uspevate li da pratite igre današnje generacije fudbalera Vojvodine?

- Kroz kontakte i razgovore s prijateljima iz Novog Sada uspevam u tome. Znam da je Voša trenutno na trećem mestu na tabeli, znam i za probleme s kojima se suočava, tako da mogu da kažem da sam dobro informisan o stanju u mom nekadašnjem klubu.

Čime se bavite u životu, jeste li i dalje vezani uz fudbal?

- Sada sam penzioner. Kada sam napunio 65 godina, po automatizmu koji po tom pitanju vlada u Belgiji, otišao sam u penziju. Fudbalom sam, kao trener, prestao da se bavim 2009. godine, kada sam imao požar u kući i kada sam pokušao da spasim neke stvari, a “uspeo” da završim u komi i u bolnici. Probao sam posle toga da se vratim trenerskom pozivu, ali nije to više bilo - to i završio sam karijeru. Ipak, uz Mileta sam, eto, na neki način ostao u tematici i zaista mi je lepo - završio je priču za naš list Ratko Svilar, golman koji je čarobnim odbranama obeležio jedno davno i lepo fudbalsko vreme.

Aleksandar Predojević