Вања Бокун Поповић: Живот не даје више, но што сами себи дајемо

Мада тренутно живи у Котору, може се рећи да је грађанка света, јер је рођена у Сарајеву, одрасла у Београду, а стасала у Америци. Учила је и предавала на три континента и преко десет земаља, сарађујући са стручњацима из области неуропсихологије, педагогије, квантне физике, филозофије али и јоге и шаманизма. Спрема докторат из психологије у Америци, а носилац је Урбан Едуцатион Мастера и факултетске дипломе из бизниса и менаџмента. Располаже бројним сертификатима и лиценцама, но највише цени оно знање које превазилази печат и папир.

- Верујем да је свако од нас дошао на овај свет са личном мисијом, прегршт ресурса и подршке у виду природних талената и посебним местом за самоостварење. Део моје мисије је да осветлим другима пут и тиме се предано бавим применама вековних принципа. Покушавам да спојим науку и интуицију, видљиво са невидљивим. У овој фази посебно место за мене је позиција ученика и сарадника неких од водећих светских умова и привилегија да та знања поделим с другима.

 

Какво је било ваше лично искуство, док нисте пронашли свој пут?

- На студијама у Америци, све ми је наизглед ишло савршено – захваљујући спорту и успеху добила сам стипендију за мастер у Њујорку. Тамо сам се кретала у друштву успешних и креативних људи, а ипак имала утисак да ми се живот распада, јер сам израсла у жену која живи у раскораку између потенцијала и реализације и чека да се неко или нешто појави да је „открије“ и „спасе“. У животу су ми се понављали јасни циклуси, као магични кругови успеха и пораза, а ја сам у жељи да нешто променим ишла на сваки могући час самопомоћи и прочитала сваку књигу. Но, вртела сам се у круг. Тада одлучујем да одем на Бали и то се испоставило као добра одлука…

 

У свачијем животу постоје и победе и порази... Како да нас победе не понесу, а да у поразима не клонемо?

- Живот је саткан од поларитета – ноћ и дан, мушка и женска страна, победа и пораз. Ако гледамо на њих као на добре и лоше крадемо себи прилику да у потпуности уживамо у читавом спектру људског искуства, да га пригрлимо и интегришемо, те (п)останемо целовити. Ако дозволимо себи ту ширину постојања, живот сам по себи постане шаролика бајка, а игру победе и пораза замени посвећеност мајсторству (енгл. mastery). Мислим да је највећа замка данас то што велики број људи хрли у походе на победе из погрешних разлога и када тамо стигну оне буду кратког даха и имају призвук пораза. У победама никада нећемо полетети нити у поразима клонути, ако то што чинимо - чинимо ради себе, ради личне експанзије, ради човечанства, а не ради награде.

 

Како да пораз видимо као прилику да нешто научимо?

- Један бистри амерички могул воли да каже да не постоји пораз – само повратна информација (енгл. феедбацк). Ако имамо визију, знамо куда смо се запутили или не знамо, али осећамо – пораз нам дође као када у мрачној соби тражимо прекидач за светло. Пипкамо, пипкамо, лупимо коленом у ивицу стола, напипамо сто и заобиђемо га. Свет у којем живимо нам непрестано шаље информације, на нама је да научимо да читамо код.

 

Често нам се у животу дешава да без обзира на напоре резултат не буде очекивајући, односно сразмеран труду који смо уложили. Зашто је то тако?

- То што описујете је болна реалност великог броја људи, те је само по себи драгуљ – нешто из чега сви данас учимо. Лично сам дуго живела ту врсту живота и чинило ми се да сам жртва суманутих околности. Но, када сам потражила професионалну помоћ и потпуно се посветила фокусираној акцији, пронашла сам пут до потпуног другог стања бивања. Било би неодговорно од мене да генерализујем, али у корену проблема је прећутна одлука да останемо ту где јесмо. Живот нам никада неће дати више од онога што сами себи дајемо.

 

Колико је битно да перципирамо да смо ми одговорни за оно што нам се дешава?

- Основа сваке терапије, менторско-клијентског односа и сарадње је да свако прихвати одговорност за себе. Сетите се када смо били деца, подразумевало се да урадимо домаћи и будемо спремни за час – ово није нови концепт. Мени се живот у потпуности променио када сам схватила да сам ја тачка пресека – заједнички садржилац свих својих искустава. Где год да смо се запутили од централне важности је да преузмемо одговорност за кормило свог једрењака.

 

Зашто је то тако, да ли постоји неко психолошко објашњење?

- Када особа криви друге за сопствено животно стање на најосновнијем нивоу указује на одбијање да се прихвати лична одговорност. Овај исказ је суров, јер чим ово чујете падају вам на памет тешки случајеви и питање како је та и та особа могла да преузме одговорност за злочин или неправду који јој је нанет. Лична одговорност у себи носи моћ да повратимо себи оно што нам је узето, да покренемо стваралачке моторе у себи и рађамо нову историју – да изградимо нове светове. Многе људе то плаши и радије се одлучују за своја лимитирајућа уверења-убеђења.

 

Да ли постоје технике да се освесте таква уверења?

- Данас нам је дато много техника, терапеутских праваца, и метода који нам помажу да осветлимо сопствена лимитирајућа уверења. Ја не волим да препоручујем конкретне методе, јер мислим да је на свакоме одговорност да пронађе ону која њему прија или још боље да пронађе учитеља којем неизмерно верује.

На који начин, тј. којим техникама да променимо своја уверења када смо их освестили?

- Неки од приступа који су мени биле од значаја су -  квантна психологија, породични поредак, кранио-сакрална терапија (метода нежног притиска на кичму и кости главе с циљем довођења нервног система у хармонију), као и Сацред Money Archetypes за однос према новцу. Ипак, своја уверења мењамо кроз фокусирану акцију. Често чујем како се многи жале на „толике лајф-коучеве“ и осећају да су преплављени информацијама на тему саморазвоја. Њих волим да питам шта раде цео дан. Зато је фокусирано деловање делић слагалице који многима недостаје, јер након што освестимо своја уверења, битно је да „учитамо“ нова, а то можемо само ако променимо своје понашање.

 

Да ли бисте објаснили шта је фокусирано деловање?

- Фокусирано деловање наступа када престанемо да се расплињавамо на хиљаду страна и преузимамо искључиво кораке који су неопходни да бисмо дошли до исхода који желимо. Већина људи данас проналази изазовним да остане дисциплинована, доследна и посвећена својим визијама, те да у свакодневном животу одржи фокус само на оним акцијама, људима, местима и догађајима који их воде напред.

 

Да ли то можемо и сами или нам је потребан стручњак који би нам помогао?

- Ако можете сами – сјајно! Но, ако не постижете жељене резултате и не живите живот који страсно волите, само се запитајте докле можете тако. Можда и претерујем, али ја волим да сарађујем са људима који су добри у томе што раде. Не радим свој сајт, не бавим се дигиталним маркетингом, логистиком и операцијама, не решавам проблеме који спадају у туђу специјалност – за то увек плаћам стручњаке. Када бих вам направила листу мојих ментора и плаћених сарадника, вероватно бисте се зачудили, али управо зато што имам те дивне људе у свом животу, ја могу потпуно посвећено да се бавим оним у чему лежи мој дар.

 

Како да баријере и своје лимите преобликујемо да бисмо достигли свој максимум?

- Своје лимите некада напросто можемо да заобиђемо, те да кроз сарадњу са другима постигнемо то што желимо. Из личног искуства гарантујем да се свој максимум постиже када посвећено, циљано и непоколебљиво радимо ствари у којима смо добри. Ако вам ишта стоји на том путу, не копрцајте се већ потражите ментора.

 

Написали сте књигу „Ми градимо нови свет“. Какви би требало да буду градитељи и какав је то нови свет који би саградили?

- Зрно Новог Света је у свима нама који се у ово време осећамо позвани да се мењамо и реализујемо. Тај Нови Свет је друштво сарадње, прихватања различитости, стваралаштва, јаких заједница на здравим темељима, посвећености човечанству. Звучи рајски и недостижно, али је већ ту. За читаоце којима је тешко ово можда сада да замисле препоручујем да се сете одрастања у еx-YU – то није било тако давно и утопијски. У нама је.

Марина Јабланов Стојановић

Преокрет на Балију: Вања Бокун Поповић Фото: приватна архива