Дабар, заштићена врста: Женка гради, а мужјак носи материјал
Дабар се на нашим просторима није могао видети читав век, док данас нашим рекама плива више од стотину њих, иако је ова врста била потпуно истребљена и то људском грешком. У Специјалном резервату природе „Засавица“ настањени су 2004. и 2005.године, када је у три наврата пуштено укупно 35 јединки пореклом из Баварске.
Пре тога, на нашим просторима дабар се није могао видети деценијама.
Њихово крзно је доста скупо, а веровало се и да месо има лековита својства те је то довело до истребљења врсте, не само код нас, те у Европи имамо само пет аутохтоних врста са малим бројем јединки.
Даброви су пре 13 година у Засавици пуштени на 12 локација, а током година су стигли и до Саве и Дрине и Обедске баре.
Прво су се ширили по Посавини и Подрињу и задржавали у близини својих јазбина.
„Немачки“ даброви су чак и чиповани и тада пуштени у припремљена гнезда, да би само неколико година након тога изградили бране на водотоку у резервату, како би прилагодили водни режим својим потребама.
Паметна нека створења, а на први поглед допадљива, хране се искључиво биљном храном, лишћем и кором стабла.
Дабар за живот бира мирне реке, речне рукавце и језера, што је и логично, јер тешко да би на брзој води могао да сачува своје „ремек дело“, односно брану, а такође бира и обале обрасле листопадним шумама и грмљем.
Ако никада нисте видели дабра, јер обично из свог скровишта излази током ноћи, збијено тело му је прекривено црвенкастосмеђим крзном, има кратке ноге са по пет прстију који су на задњим ногама спојени пловном кожицом, те је због тога и добар пливач.
Додатну брзину у пливању му даје и снажан, а спљоштен реп, којим се служи као веслом, јер је без длаке и прекривен љускама.
Мале округле уши и умиљата њушка чини да се људи одушеве при првом сусрету, а ова животиња је тешка свега око 35 килограма. Тело му је дугачко 90, а реп око 35 центиметара.
Дабар је врло опрезна и плашљива животиња, те и ако се нађете на неком рукавцу или реци и видите их, имајте у виду да ћете га лако уплашити.
За разлику од воде, на земљи је доста спор и тром, па више воли купање, а још му је драже роњење, у чему је такође врло вешт.
Дабар живи обично сам или у мањим групама, са породицом.
Ове животиње бирају дубљу реку, а пошто су активни и током зиме, брану граде како би подигли ниво воде и спречили је од смрзавања. Брану граде од грана, муља и камења, вештим повезивањем на коме би им сваки мајстор позавидео, а како граде брану и хоризонтално и вертикално, гране се испреплићу тако да их је поприлично тешко уништити, а не можемо ни да замислимо разлог зашто би то неко и чинио.
Дабар има јаке зубе те дрво најчешће прво загризе секутићима, а затим глође дрво између уреза док не падне.
Врбе су за ову прилику врло згодне, те њих и бирају најчешће. Бирају дрвеће дебљине 20 до 25 центиметара, које су у стању да прережу за ноћ. Да би у овоме успели бирају мека дебла, а осим врбе, и јањевину, северноамеричку тополу и брезу.
Занимљиво је да породице даброва не трпе да буду и близини других фамилија, те раздаљина мора да буде бар три километра удаљена. Када граде своја станишта мужјак дабра пливајући носи дрво, док женка прави склониште или брану.
Шалу на страну, позната је брана у Засавици на месту где се улива поток Батар, која је дугачка 30 метара, а висока 180 центиметара, „чувена“ је и брана Глушци, а до сада их има око десетак у Мачви.
Дабровима није дуго требало и да дођу узводно уз Дрину и населе се крај обала у Бањи Ковиљачи, Липничком Шору или Јелаву, а има их и у Јадру.
Добра вест је да даброви осим мирне, бирају и чисту воду, што значи да наше реке нису још толико загађене.
Потврде да су виђени најчешће доносе ловци, а то знају по нарамцима оглоданих и оборених стабала кји су знак да су пре њих туда сигурно прошли даброви.
Према њиховим речима, тако секу стабла да изгледа као да их је оборила моторна тестера због ситне пиљевине, те изгледа готово нереално да су то урадили зубима али, ето, природа је ипак то све уредила на свој начин.
Оно што је битно јесте да даброви не угрожавају рибљи свет, као ни усеве поред својих природних станишта, тако да је сваки дабар у Србији добродошао.
М. Стакић