Dabar, zaštićena vrsta: Ženka gradi, a mužjak nosi materijal

Pre toga, na našim prostorima dabar se nije mogao videti decenijama.

Njihovo krzno je dosta skupo, a verovalo se i da meso ima lekovita svojstva te je to dovelo do istrebljenja vrste, ne samo kod nas, te  u Evropi imamo samo pet autohtonih vrsta sa malim brojem jedinki.

Dabrovi su pre 13 godina u Zasavici pušteni na 12 lokacija, a tokom godina su stigli i do Save i Drine i Obedske bare.

Prvo su se širili po Posavini i Podrinju i zadržavali u blizini svojih jazbina.

„Nemački“ dabrovi su čak i čipovani i tada pušteni u pripremljena gnezda, da bi samo nekoliko godina nakon toga izgradili brane na vodotoku u rezervatu, kako bi prilagodili vodni režim svojim potrebama.

Pametna neka stvorenja, a na prvi pogled dopadljiva, hrane se isključivo biljnom hranom, lišćem i korom stabla.

Dabar za život bira mirne reke, rečne rukavce i jezera, što je i logično, jer teško da bi na brzoj vodi mogao da sačuva svoje „remek delo“, odnosno branu, a takođe bira i obale obrasle listopadnim šumama i grmljem.

Ako nikada niste videli dabra, jer obično iz svog skrovišta izlazi tokom  noći, zbijeno telo mu je prekriveno crvenkastosmeđim krznom, ima kratke noge sa po pet prstiju koji su na zadnjim nogama spojeni plovnom kožicom, te je zbog toga i dobar plivač.

Dodatnu brzinu u plivanju mu daje i snažan, a spljošten rep, kojim se služi kao veslom, jer je bez dlake i prekriven ljuskama.

Male okrugle uši i umiljata njuška čini da se ljudi oduševe pri prvom susretu, a ova životinja je teška svega oko 35 kilograma. Telo mu je dugačko 90, a rep oko 35 centimetara.

Dabar je vrlo oprezna i plašljiva životinja, te i ako se nađete na nekom rukavcu ili reci i vidite ih, imajte u vidu da ćete ga lako uplašiti.

Za razliku od vode, na zemlji je dosta spor i trom, pa više voli kupanje, a još mu je draže ronjenje, u čemu je takođe vrlo vešt.

Dabar živi obično sam ili u manjim grupama, sa porodicom.

Ove životinje biraju dublju reku, a pošto su aktivni i tokom zime, branu grade kako bi podigli nivo vode i sprečili je od smrzavanja. Branu grade od grana, mulja i kamenja, veštim povezivanjem na kome bi im svaki majstor pozavideo, a kako grade branu i horizontalno i vertikalno, grane se isprepliću tako da ih je poprilično teško uništiti, a ne možemo ni da zamislimo razlog zašto bi to neko i činio.

Dabar ima jake zube te drvo najčešće prvo zagrize sekutićima, a zatim glođe drvo između ureza dok ne padne.

Vrbe su za ovu priliku vrlo zgodne, te njih i biraju najčešće. Biraju drveće debljine 20 do 25 centimetara, koje su u stanju da prerežu za noć. Da bi u ovome uspeli biraju meka debla, a osim vrbe, i janjevinu, severnoameričku topolu i brezu.

Zanimljivo je da porodice dabrova ne trpe da budu i blizini drugih familija, te razdaljina mora da bude bar tri kilometra udaljena. Kada grade svoja staništa mužjak dabra plivajući nosi drvo, dok ženka pravi sklonište ili branu.

Šalu na stranu, poznata je brana u Zasavici na mestu gde se uliva potok Batar, koja je dugačka 30 metara, a visoka 180 centimetara, „čuvena“ je i brana Glušci, a do sada ih ima oko desetak u Mačvi.

Dabrovima nije dugo trebalo i da dođu uzvodno uz Drinu i nasele se kraj obala u Banji Koviljači, Lipničkom Šoru ili Jelavu, a ima ih i u Jadru.

Dobra vest je da dabrovi osim mirne, biraju i čistu vodu, što znači da naše reke nisu još toliko zagađene.

Potvrde da su viđeni najčešće donose lovci, a to znaju po naramcima oglodanih i oborenih stabala kji su znak da su pre njih tuda sigurno prošli dabrovi.

Prema njihovim rečima, tako seku stabla da izgleda kao da ih je oborila motorna testera zbog sitne piljevine, te izgleda gotovo nerealno da su to uradili zubima ali, eto, priroda je ipak to sve uredila na svoj način.

Ono što je bitno jeste da dabrovi ne ugrožavaju riblji svet, kao ni useve pored svojih prirodnih staništa, tako da je svaki dabar u Srbiji dobrodošao.

M. Stakić