Иза излога: Стварности од порцелана

Ова С/Ф авантура је, осим што спада у серије на које се „навучете“ у року од одмах и гутате по минимум три епизоде у цугу, занимљива и због тога што тера на размишљање на бар две теме. Прва се односи на везу између информација и знања, тачније на питање како се од мноштва информација којима „пуне“ андроиде/домаћине стиже до спознаје.

Друга је тема још занимљивија, односно, актуелнија. Наиме, већ од прве епизоде је јасно да ће гледалац бити у прилици да паралелно прати више одвојених стварности, при чему је свака од њих, наравно, појединцу/андроиду „најстварнија“, то јест, једина могућа.

Једни живе у стварности званој „излог“ – сви их познајемо: они су најближе ономе што од јутра до сутра гледамо у рекламама. Нешто као транзициони добитници, успешни, све знају и све је као за њих „прављено“, у тренду и сталној потрази за још савршенијим решењима, типа још бољи ауто, још финија хаљина, још успешнија интервенција пластичног хирурга... Можете тако да ређате до у бескрај – укуснији залогај, финије вино, већи од највећег плазма телевизора. Укратко, читав свет као једно велико и непрегледно море могућности. За њих, наравно.

Ту су затим и они „испред излога“ – људи загледани у оне из прве групе, са једном једином жељом – да им се придруже. Гледају, препоручују се и напросто упијају ове из излога – шта раде, како се облаче, о чему маштају, све у нади да ће их неко приметити, прихватити и сврастати у елитно друштво „једнаких“.

И на крају, ту су они најмање видљиви, такорећи, невидљиви – транзициони губитници, они који се нису „снашли“ и који нису „схватили време у којем живе“. Они су „иза излога“ и колико год се „колегама“ из прве две репрезентативне групе чинили небитнима и малима, заправо најчешће имају најбољи увид у ситуацију на терену. Њима је у њиховој стварности углавном све, баш како и треба да буде - савршено јасно. Кажем и треба, јер платили су цену и научили лекцију – нити има бесплатног ручка, нити избора без последице. Свесни тога, знају и да је у животу мало тога заиста важно и да се у коначном збиру тек понешто озбиљно рачуна... На несрећу ових из излога, то нису некретнине, yipovi и/или конто у банци.

Што се мене тиче, држим се лекције коју сам у детињству научила од стрица и до сада нисам погрешила. Волео је мој чика, како сам му тепала, да каже како они што планирају и раде на туђу штету, заправо увек себи највише науде. Зато, рекао би, буди паметна и мудра и помажи другима кад год можеш. И буди захвална свима који ти дозволе да им помогнеш, говорио је мој чика. И, ето, ја помажем увек кад могу.

Ево, рецимо, последње што сам купила је прелепа порцеланска шољица, тачније сет. Коштао је 150 динара и нисам заправо ни размишљала о томе која му је права вредност. Кога брига, свакако не купујем те ствари да бих зарадила, него да бих некоме помогла. Кад сам дошла на посао, колегиница ми је скренула пажњу да би могао да буде у питању вреднији комад. Испоставило се да сам купила „жолнаи“ комплет, чија је вредност педесетак евра.

Наравно, не планирам да продајем ову шољицу; она је за мене права драгоценост – леп подсетник да су ме моји све најбоље научили и да, без обзира на то што се понекад чини да данас ствари функционишу другачије, и даље важи она стара – чини добро, добром се и надај. И то би, онако пластично, била моја стварност. А која је ваша?

Јасна Будимировић