Српски затвори добро чувани
Шесторица осуђеника ухваћена су приликом покушаја бекства из Окружног затвора у Крагујевцу. Они су у понедељак у преподневним сатима успели да се искраду, али нису дуго били на слободи – ухваћени су већ после десет минута и враћени иза решетака.
У последњих неколико година то је највећа група робијаша која је покушала да побегне из затвора. До сада су то били појединачни случајеви, али ни они нису били дуго на слободи јер их је полиција откривала и враћала у затвор.
Бекства, односно удаљења из затвора, ма колико привлачила пажњу јавности јер је реч о људима који су осуђени због почињеног убиства или криминала, нису честа у Србији. Незваничне информације говоре да их је у Србији веома мало. За првих девет месеци 2015. године, на пример, било је 18 покушаја бекстава и 16 удаљења. Током 2014. године, по подацима Управе за извршење кривичних санкција, било је укупно 33 удаљења из полуотвореног дела завода, а 38 случајева да се осуђени није на време вратио с погодности.
По оцени криминолога Златка Николића, утисак је да је, посматрано на 100.000 становника, код нас у односу на период с почетка ове деценије, сада нешто мањи број осуђених лица и да је гужва у затворима мања. Он оцењује да је проблем то што одређени број осуђених чека да стигне на ред на издржавање казне. Та санкција је, каже, ефикасна онда када је извесна и благовремена. Суд је морао да позове осуђеног на издржавање казне и нареди привођење ако се не одазове, указује Николић.
Он подвлачи разлику између лица који су у притвору због кривичног поступка који је покренут против њих, и осуђеника који издржавају затворске казне након што је све правоснажно пресуђено.
" Притвор се и другачије издржава и теже подноси, све је неизвесно и осећај тог социјалног понижења је највећи у време притвора и обично ту има највише покушаја самоубиства, а и покушаја бекства, ако може – наводи Николић. – Услови у затвору, ма колико да је добро уређен, не значе осуђенику много у погледу тежине издржавања казне. Можете некога затворити и у условима какви су у луксузном хотелу или у кућни затвор, али код њега непобитно претеже чињеница осујећености, да не може да буде тамо где жели, с ким хоће и колико хоће, да има то што хоће."
Није кривично дело
По закону, затвореник који успе да побегне не чини кривично дело, баш као што ни осумњичени за којим је расписана потерница не крши закон ако се крије од полиције. Проблеми са законом настају ако приликом бекства неко други настрада. У Кривичном законику наводи се да затвореник крши закон само ако неког повреди или убије покушавајући да се домогне слободе, и због тога ће бити кажњен затвором од шест месеци до пет година. Уколико нико не буде повређен, бегунац из затвора ризикује само да буде кажњен дисциплински и да буде враћен на дослужење казне.
У случају бекства осуђеног, управник завода обавештава полицију и суд који га је упутио на издржавање казне затвора, наређује издавање потернице и предузима других радњи које су неопходне да осуђени буде ухапшен. За време бекства осуђеном не тече казна затвора. Такође, бекство из затвора није прекршајни преступ већ дисциплински.
Уређеност и услови утичу донекле на стање социјалне сигурности у затворима, али највише на то утиче однос службених лица према затвореницима, односно контрола над њима. Међу осуђеницима постоји изрека која гласи: „Није тешка робија, него су тешки робијаши”. Поправљају се услови у затворима, из године у годину се стандард мења набоље, сагласно нашим схватањима да не можете некога преваспитавати у условима који су нељудски.
" Чињеница је да реконструкција и модернизација објеката, инвестиције у унапређење система, много коштају, али не толико много колико може нанети штету ако се ништа не ради", указује Николић.
По степену сигурности наших затвора, Србија нити заостаје, нити предњачи у односу на друге земље. Затвореници не беже зато што им је угрожена сигурност и безбедност, већ превасходно због жеље да њихова слобода не буде ограничена, указују упућени.
Из домаћих затвора бежало се на разне начине, међутим, колико год то било спектакуларно, већина бегунаца на крају је хватана и завршавала или с дисциплинским мерама, или је из полуотвореног дела одлазила у затворени, а у последње време и са судским пресудама које су им продужавале робију. Бегунци су секли затворске решетке и спуштали се кроз прозор низ ужад од чаршава, прескакали затворски зид, скакали с крова на кров. У Нишу су прокопали тунел од 26 метара, али су откривени пре него што су избили на површину. Било је и филмских бегова хеликоптером са затворске економије, искакања из затворског возила, отмица из „марице”, а дешавало се да затвореници просто ишетају из заводског круга.
Најпознатији покушај бекства у последње време имали смо прилике да видимо и на снимку, када су, у фебруару 2012. припадници „земунског клана” Сретко Калинић и Жељко Миловановић покушали бег из Посебне притворске јединице Специјалног суда, у Устаничкој улици у Београду. Они су бонсеком пресекли решетке, одвалили врата ћелија, савладали стражара у ходнику, попели се на први спрат, где су опет развалили решетке на прозору и искочили у двориште. Сачекала их је Жандармерија и вратила у ћелије. Обојица су осуђена на по годину и по због бекства, а стражар на годину затвора.
М. Бозокин – Д. Николић