Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Нинине мустре: Две су мајке

26.08.2017. 15:40 15:45
Пише:
Фото: Dnevnik.rs

Провели смо диван викенд на Тари. Она је посебна планина, прелепих предела, сањивих засеока, густих шума и спектакуларних призора излазака и залазака Сунца.

Одлазимо на Тару често, захваљујући животу који је дарежљив у великим душама са мисијом да нам постојање чине лепшим и квалитетнијим и да нам помогну у личном развоју и напретку сваке врсте. Упознајемо сваки пут неке нове пределе, уживамо у њима, нахранимо се свежином ваздуха и лепотом окружења и вратимо се кући к'о нови. Будући да се све више људи враћа природи, или бар осећа неодољив порив да се тамо нађу, све је више посетилаца, викендаша, туриста и авантуриста, где год се окренемо. Уместо да ме то обрадује, морам да признам да ме често онерасположи. Где год су људи, ту је неко смеће, неки непријатни мириси, бука и нека блага нервоза. Као да нас има превише да нас мајка природа све пригрли и упије сво смеће које донесемо са собом и у себи.

У бајковитом сеоцету од свега неколико кућица смештених по обронцима дивног пространства ливада и шума, из једне од тих кућица трешти нека музика. Можда је и лепа некоме, нема то везе, али ко то бежи од буке у природу да би и тамо правио буку? Ко се то још увек толико плаши себе, своје тишине и нутрине, да мора да је сакрива и затрпава буком коју ионако слуша и код куће? Уместо у бербу дивљих плодова, хрле у роштиљање и свакојако преједање и напијање, што иначе и код куће раде. То су разлози због којих, иако врло дружељубива, на Тари избегавам места где има људи. Међутим, овог викедна смо сведочили једном врло охрабрујућем призору. Двоје су људи на једном брежуљку одлучили да дозволе мајци природи да их однегује на свој начин. Судећи по аутомобилу паркираном у близини, поприлично су имућни. Могли су и у неком скупом ресторану са погледом на шуму или језеро, да се сместе на тераси. Али, они су раширили деку на траву и легли да уживају у погледу ка небу. Велики кућни љубимац их чува и ужива на свој начин. Не сумњам да у ауту имају снажну музичку справу, али нису је укључили. Леже у тишини, опуштени, мирни, дишу и препуштају се.

Када себи допустимо да се стварно опустимо, мајка природа узима ствар у своје руке. Сваким издисајем, предајемо јој све своје напетости, бриге, дилеме и проблеме, а она их нежно упија и трансформише. Баш као кад мама „љуби да прође“. Посматрајићи их из даљине како се тако мазе са мајком земљом, радовали смо се тој њиховој церемонији, тако моћној, а тако једноставној. Да сам лекар, прописивала бих људима бар једном дневно на земљи лежање, у небо гледање, уз тишину и смирено дисање. Нисам лекар, али сам неко ко примећује, бележи и преноси у нади да ће онај ко гледа или чита, осетити зов мајке природе и похрлити у њено наручје. И тада ће увидети и што је још важније искусити,  да их има две. Једна нас роди, а друга препороди.

www.ninamartinovic.com

Пише:
Пошаљите коментар
Нинине мустре: Ве­тар

Нинине мустре: Ве­тар

19.08.2017. 16:13 16:14