Ninine mustre: Dve su majke
Proveli smo divan vikend na Tari. Ona je posebna planina, prelepih predela, sanjivih zaseoka, gustih šuma i spektakularnih prizora izlazaka i zalazaka Sunca.
Odlazimo na Taru često, zahvaljujući životu koji je darežljiv u velikim dušama sa misijom da nam postojanje čine lepšim i kvalitetnijim i da nam pomognu u ličnom razvoju i napretku svake vrste. Upoznajemo svaki put neke nove predele, uživamo u njima, nahranimo se svežinom vazduha i lepotom okruženja i vratimo se kući k'o novi. Budući da se sve više ljudi vraća prirodi, ili bar oseća neodoljiv poriv da se tamo nađu, sve je više posetilaca, vikendaša, turista i avanturista, gde god se okrenemo. Umesto da me to obraduje, moram da priznam da me često oneraspoloži. Gde god su ljudi, tu je neko smeće, neki neprijatni mirisi, buka i neka blaga nervoza. Kao da nas ima previše da nas majka priroda sve prigrli i upije svo smeće koje donesemo sa sobom i u sebi.
U bajkovitom seocetu od svega nekoliko kućica smeštenih po obroncima divnog prostranstva livada i šuma, iz jedne od tih kućica trešti neka muzika. Možda je i lepa nekome, nema to veze, ali ko to beži od buke u prirodu da bi i tamo pravio buku? Ko se to još uvek toliko plaši sebe, svoje tišine i nutrine, da mora da je sakriva i zatrpava bukom koju ionako sluša i kod kuće? Umesto u berbu divljih plodova, hrle u roštiljanje i svakojako prejedanje i napijanje, što inače i kod kuće rade. To su razlozi zbog kojih, iako vrlo druželjubiva, na Tari izbegavam mesta gde ima ljudi. Međutim, ovog vikedna smo svedočili jednom vrlo ohrabrujućem prizoru. Dvoje su ljudi na jednom brežuljku odlučili da dozvole majci prirodi da ih odneguje na svoj način. Sudeći po automobilu parkiranom u blizini, poprilično su imućni. Mogli su i u nekom skupom restoranu sa pogledom na šumu ili jezero, da se smeste na terasi. Ali, oni su raširili deku na travu i legli da uživaju u pogledu ka nebu. Veliki kućni ljubimac ih čuva i uživa na svoj način. Ne sumnjam da u autu imaju snažnu muzičku spravu, ali nisu je uključili. Leže u tišini, opušteni, mirni, dišu i prepuštaju se.
Kada sebi dopustimo da se stvarno opustimo, majka priroda uzima stvar u svoje ruke. Svakim izdisajem, predajemo joj sve svoje napetosti, brige, dileme i probleme, a ona ih nežno upija i transformiše. Baš kao kad mama „ljubi da prođe“. Posmatrajići ih iz daljine kako se tako maze sa majkom zemljom, radovali smo se toj njihovoj ceremoniji, tako moćnoj, a tako jednostavnoj. Da sam lekar, propisivala bih ljudima bar jednom dnevno na zemlji ležanje, u nebo gledanje, uz tišinu i smireno disanje. Nisam lekar, ali sam neko ko primećuje, beleži i prenosi u nadi da će onaj ko gleda ili čita, osetiti zov majke prirode i pohrliti u njeno naručje. I tada će uvideti i što je još važnije iskusiti, da ih ima dve. Jedna nas rodi, a druga preporodi.
