Загађени водотокови: Ни велика река не може баш све да свари

Пројекат је, иначе, започет у јесен 2013. и биће завршен у октобру 2018, а ваља напоменути и то да је ПМФ овде у друштву најпрестижнијих институција које се баве заштитом животне средине, и то као једини европски партнер који долази из државе која није чланица ЕУ.

–  Проблем хемикалија је веома комплексан – каже др Ивана Теодоровић, ванредни професор на Катедри за екологију и заштиту животне средине ПМФ-а. – До сада је укупно синтетисано далеко преко 100 милиона хемикалија, од којих ни делић не дође у масовну производњу и комерцијалну употребу. Процењује се, наиме, да ми као цивилизација користимо до 100.000 различитих хемикалија у индустрији и свакодневном животу. И то доспева у животну средину, односно многе од тих супстанци доспевају у површинске воде, у канале за наводњавање и одводњавање, а неке хемикалије стижу и до подземних вода, које нама представљају главни ресурс за водоснабдевање.

Према европској регулативи, коју се труди да испрати и наше законодавство, дефинишу се листе приоритетних супстанци које представљају ризик у површинским и подземним водама, и које ће се стога пратити. Неке од њих су дефинисане као приоритетне хазардне супстанце, и за њих постоји програм постепене или потпуне забране кориштења, док су друге и даље у широкој употреби, али се њихова концентрација непрестано мора пратити. И не само пратити, већ све те супстанце морамо и уклањати из отпадних вода, а поготово из воде за пиће.

– Долазимо у апсурдну ситуацију да ми све више и више супстанци детектујемо и квантификујемо у нашим водама, али с друге стране истовремено морамо и проценити које су од тих хиљада и хиљада супстанци заиста ризичне по природне еко системе и људско здравље. Дакле, морамо да направимо тако добру селекцију, приоритизацију, да заиста оптимизујемо број супстанци које ће се пратити са њиховим стварним, реалним ризиком. И пројекат „Солутионс” у том смислу развија стратегије и методологије како за актуелне, тако и за будуће, новосинтетисане хемикалије...

Нови Сад је, нажалост, у том смислу постао изузетно атрактиван за учеснике пројекта „Солутионс” јер испушта отпадне воде потпуно непречишћене у Дунав, што је у данашње време заиста куриозитет. Истраживачима је, дакле, било више него инспиративно да анализирају како загађене градске воде утичу на моћну реку која је теоретски има велику моћ самопрешићавања, те да утврде у којој она мери заиста успе да разблажи и разгради загађење које се у њу свакодневно испумпава.

– Нови Садом се конкретно бавимо од 2014, када је тим из УФЗ-а дошао овамо са нечим што ми називамо узоркивач великих запремина, који има могућност да током 36 сати активног рада профилтрира чак до 2.000 литара воде. Овај уређај омогућује да и супстанце које уобичајено не можемо да меримо, односно којих нема ни у микрограмским концентрацијама у површинским водама, успемо и да детектујемо и да квантификујемо. И анализе су показале да Нови Сад испушта у Дунав, кроз отпадне воде, огроман број супстанци...

Технике „ин витро”, које се раде на културама ткива ћелија, давале су резултате важне за даља лабораторијска истраживања, јер су упућивале на механизме токсичног дејства хемикалија, односно пружале су могућност да се повежу одређене групе супстанци са конкретним биолошким ефектом. Међутим, такви експерименти објективно немају и право екосистемско значење, односно немају значење када је реч о процени ризика за људско здравље. Стога је следећа степеница у пројекту „Солутионс” била да се ураде слична испитивања, али на живим организмима.

– Сакупили смо репрезентативан број риба карактеристичних за Дунав, а реферална зона нам је било Горње Подунавље, јер то подручје не прима директно загађење па су нам тамошње популације могле бити контролне. И потом смо узорковали рибе низводно од Новог Сада, јер је у широј зони града дозвољен риболов, па смо чак сведоци тога да се пеца на самим испустима канализације, а онда се становништво том рибом храни.

Циљ истраживача није, међутим, била само анализа акумулираних садржаја потенцијално токсичних супстанци у риби која се може наћи на трпези, него и суптилне промене, од молекулских до физиолошких, под утицајем смеса генотоксичних и мутотоксичних супстанци. Многе од ових анализа још су у току, резултати се пажљиво прате, али први сигнали нису нимало охрабрујући, напротив...

– Када се пројекат „Солутионс” заврши, бојим се да за Србију непосредна корист од њега неће бити тако велика, јер наша држава није у прилици, пре свега са финансијског апсекта, да парира државама северне и западне Европе у смислу примене нових научних достигнућа, ни у технологијама за пречишћавање отпадних вода, ни у технологијама за припрему воде за пиће, па чак смо на самој граници да уопште можемо да применимо све доступне аналитичке технике у мониторингу квалитета животне средине, пре свега ту смислим на хемијски статус. Но, то не сме бити изговор да се ништа не предузима, и да Нови Сад, осим што имамо неколико добрих елабората и идејних решења, у скорој будућности не добије и право, озбиљно постројење за пречишћавање отпадних вода.

М. Стајић