Алтернативни начини финансирања: Микрокредит за макси развој
Нема у Србији већег економског скупа, а да се у поруке не унесе потреба подстицања развоја предузетништва те малих и средњих предузећа. Проблеми малих бизниса почињу већ од оснивања, а они који пређу и ту препреку, више се труде да опстану на тржишту него што су у прилици да обезбеде развој.
Једна од битних „карика које недостају” да би нам године и деценије предузетништва биле успешне су нови начини финансирања, а путем небанкарских организација. То би допринело и да се камате у Србији преполове, бар када су такви бизниси у питању. Колико је то питање важно, говори и недавно истраживање које су спровели др Александар Грачанац из Привредне коморе Србије и др Зоран Најдановић са загребачког Kolеya за финансије. Они су, наравно, упоређивали стање у Хрватској и Србији. Што се Србије тиче, узорак је репрезентативан: обрађено је чак 120 предузећа.
Напредак малих и средњих предузећа у свим земљама Европске уније не само да има кључну улогу у развоју привреде већ знатно доприноси смањењу сиромаштва и побољшању самозапошљавања. За мале бизнисе се код нас као велики проблем истиче отежан приступ изворима финансирања. Чак 60 одсто анкетираних није користило кредите јер нису могли да испуне услове које су банке од њих тражиле. На слаб приступ банкарским зајмовима посебно су се жалили посленици из области пољопривреде, прерађивачке индустрије, грађевинарства, дакле, баш оних који се сматрају носиоцима развоја. Колико је то проблем најбоље говори податак да на српском тржишту 98 одсто привредних субјеката бројчано чине мала и средња предузећа, а она запошљавају 64 процента радно способног становништва. Мали и средњи бизниси су покретач креирања нових радних места. О томе колико је финансирање тих бизнса рак-рана говори и податак да је, по извештају Светског економског форума из 2015. године, Србија по приступу кредитима на 121. месту од 144 испитане земље.
Уколико је питање шта микрокредитирање доноси малим и средњим бизнисима, односно предузетницима, одговор би гласио да, пре свега, кредити тако постају доступни и онима који немају стална примања па и „почетници” могу добити новац, а све зависи од идеја, програма. Али, новац се не даје стихијски, односно постоје услови које те организације морају поштовати у раду. Пошто је Србија на путу ка ЕУ, било би разборито већ при доношењу прописа хармонизовати услове за микрокредите у тим потенцијално нововажећим прописима.
Зато аутори истраживања подсећају на то да у ЕУ појединачно микрокреидити не могу прелазити суму од 25.000 евра. Земље чланице ЕУ могу смањити тај износ сходно потребама, али га не могу повећавати. Подаци говоре да чак четвртина становника ЕУ нема приступ банкарским кредитима већ морају да траже алтернативне изворе финансирања. А микрокредити су се показали као врло тражени у време кризе: након што отплати један мали кредит, чак 60 одсто корисника одмах се поново задужује на исти начин.
Од Рајфајзена до Јуниса
Микрокредитне институције имају дугу традицију, како у Европи, тако и у целом свету. Зачетником микрокредитирања сматра се Фридрих Вилхелм Рајфајзен. Он је сеоске кредитне уније 1864. године ујединио у пољопривредну банку. Јемство за подизање микрокредита у пољопривредној Рајфајзен банци тадашњи корисници су морали осигурати уз помоћ гаранција других чланова задруге којој су припадали.
У Србији послује око 300.000 малих и средњих предузећа. Ван редовних банкарских кредита, они могу добити новац преко државних агенција, међутим, и те паре се пласирају преко комерцијалних банака. До сада је пласирано 32.000 микрокредита, чија је просечна сума била 1.409 евра. Ти зајмови су тражени иако камате износе од 28 до 36 одсто годишње. То је изузетно висока стопа, која кочи предузетнике у развоју. Уколико би новац ишао преко микрокредитних организација, избегли би се банкарски трошкови, а поменуте стопе би се преполовиле. Банке у суштини сада користе положај на тржишту па и за кредите за које не сносе никакав ризик наплаћују превисоке стопе. Осим малих и средњих предузећа, у Србији послује и 226.224 предузетника. Њихова просечна годишња инвестиција је око 2.500 евра, или десет пута мање него што износи максимални микрокредит у ЕУ. Просечан мањи кредит код нас се креће од 800.до 1.000 евра, а у ЕУ је то између 7.000 и 7.500 евра. Најмање кредите у Србији користе у пољопривреди, посебно у сточарству, прерађивачкој индустрији и грађевинарству.
„Парадоксално је да у Србији најтежи приступ формалном тржишту финансија имају оне привредне гране од којих се очекује највећи раст и подстицај за целу привреду“, истиче Александар Грачанац.
„Због немогућности финансирања постојећих пројеката, и те компаније све више заостају у развоју за сличнима из ЕУ. То показују и подаци Светског економског форума. Србија је по доступности финансијских услуга за ту категорију посленика на 121. месту од 144 земље.“
У Хрватској је Закон о микрокредитирању постао саставни део националног законодавства пре седам година. Тамо послују и мале штедне банке с капиталом од милион евра. ..
А шта кажу сами испитаници? Чак 78 одсто анкетираних није задовољно могућностима које нуде банке на нашем тржишту. Укупно 70 одсто анкетираних је задужено, а 91 одсто би подигло нови кредит када би могло, и то до износа од 25.000 евра. Задужило би се за покретање новог посла 60 одсто анкетираних, а 41 проценат за унапређење бизниса који већ води. Чак 56 одсто анкетираних сматрало је да би им нови кредити и проширење посла омогућили да запосле више радника.
„Баш запошљавање нових радника треба да буде снажан мотив за нас. Задуженост у Србији је мала, у просеку 861 евро по становнику, а у Хрватској је 4.000 евра, Словенији чак 9.000. Микрофинансирање помаже посебно предузетницима и микробизнисима. Ако је новац лако доступан, многи се одлучују да из сиве економије пређу у легално пословање. А Србија планира да ниво сиве економије до 2020. године смањи са садашњих 30,1 одсто на 26,7 процената БДП-а“, каже Грачанац.
Душанка Вујошевић