Alternativni načini finansiranja: Mikrokredit za maksi razvoj
Nema u Srbiji većeg ekonomskog skupa, a da se u poruke ne unese potreba podsticanja razvoja preduzetništva te malih i srednjih preduzeća. Problemi malih biznisa počinju već od osnivanja, a oni koji pređu i tu prepreku, više se trude da opstanu na tržištu nego što su u prilici da obezbede razvoj.
Jedna od bitnih „karika koje nedostaju” da bi nam godine i decenije preduzetništva bile uspešne su novi načini finansiranja, a putem nebankarskih organizacija. To bi doprinelo i da se kamate u Srbiji prepolove, bar kada su takvi biznisi u pitanju. Koliko je to pitanje važno, govori i nedavno istraživanje koje su sproveli dr Aleksandar Gračanac iz Privredne komore Srbije i dr Zoran Najdanović sa zagrebačkog Koleya za finansije. Oni su, naravno, upoređivali stanje u Hrvatskoj i Srbiji. Što se Srbije tiče, uzorak je reprezentativan: obrađeno je čak 120 preduzeća.
Napredak malih i srednjih preduzeća u svim zemljama Evropske unije ne samo da ima ključnu ulogu u razvoju privrede već znatno doprinosi smanjenju siromaštva i poboljšanju samozapošljavanja. Za male biznise se kod nas kao veliki problem ističe otežan pristup izvorima finansiranja. Čak 60 odsto anketiranih nije koristilo kredite jer nisu mogli da ispune uslove koje su banke od njih tražile. Na slab pristup bankarskim zajmovima posebno su se žalili poslenici iz oblasti poljoprivrede, prerađivačke industrije, građevinarstva, dakle, baš onih koji se smatraju nosiocima razvoja. Koliko je to problem najbolje govori podatak da na srpskom tržištu 98 odsto privrednih subjekata brojčano čine mala i srednja preduzeća, a ona zapošljavaju 64 procenta radno sposobnog stanovništva. Mali i srednji biznisi su pokretač kreiranja novih radnih mesta. O tome koliko je finansiranje tih biznsa rak-rana govori i podatak da je, po izveštaju Svetskog ekonomskog foruma iz 2015. godine, Srbija po pristupu kreditima na 121. mestu od 144 ispitane zemlje.
Ukoliko je pitanje šta mikrokreditiranje donosi malim i srednjim biznisima, odnosno preduzetnicima, odgovor bi glasio da, pre svega, krediti tako postaju dostupni i onima koji nemaju stalna primanja pa i „početnici” mogu dobiti novac, a sve zavisi od ideja, programa. Ali, novac se ne daje stihijski, odnosno postoje uslovi koje te organizacije moraju poštovati u radu. Pošto je Srbija na putu ka EU, bilo bi razborito već pri donošenju propisa harmonizovati uslove za mikrokredite u tim potencijalno novovažećim propisima.
Zato autori istraživanja podsećaju na to da u EU pojedinačno mikrokreiditi ne mogu prelaziti sumu od 25.000 evra. Zemlje članice EU mogu smanjiti taj iznos shodno potrebama, ali ga ne mogu povećavati. Podaci govore da čak četvrtina stanovnika EU nema pristup bankarskim kreditima već moraju da traže alternativne izvore finansiranja. A mikrokrediti su se pokazali kao vrlo traženi u vreme krize: nakon što otplati jedan mali kredit, čak 60 odsto korisnika odmah se ponovo zadužuje na isti način.
Od Rajfajzena do Junisa
Mikrokreditne institucije imaju dugu tradiciju, kako u Evropi, tako i u celom svetu. Začetnikom mikrokreditiranja smatra se Fridrih Vilhelm Rajfajzen. On je seoske kreditne unije 1864. godine ujedinio u poljoprivrednu banku. Jemstvo za podizanje mikrokredita u poljoprivrednoj Rajfajzen banci tadašnji korisnici su morali osigurati uz pomoć garancija drugih članova zadruge kojoj su pripadali.
U Srbiji posluje oko 300.000 malih i srednjih preduzeća. Van redovnih bankarskih kredita, oni mogu dobiti novac preko državnih agencija, međutim, i te pare se plasiraju preko komercijalnih banaka. Do sada je plasirano 32.000 mikrokredita, čija je prosečna suma bila 1.409 evra. Ti zajmovi su traženi iako kamate iznose od 28 do 36 odsto godišnje. To je izuzetno visoka stopa, koja koči preduzetnike u razvoju. Ukoliko bi novac išao preko mikrokreditnih organizacija, izbegli bi se bankarski troškovi, a pomenute stope bi se prepolovile. Banke u suštini sada koriste položaj na tržištu pa i za kredite za koje ne snose nikakav rizik naplaćuju previsoke stope. Osim malih i srednjih preduzeća, u Srbiji posluje i 226.224 preduzetnika. Njihova prosečna godišnja investicija je oko 2.500 evra, ili deset puta manje nego što iznosi maksimalni mikrokredit u EU. Prosečan manji kredit kod nas se kreće od 800.do 1.000 evra, a u EU je to između 7.000 i 7.500 evra. Najmanje kredite u Srbiji koriste u poljoprivredi, posebno u stočarstvu, prerađivačkoj industriji i građevinarstvu.
„Paradoksalno je da u Srbiji najteži pristup formalnom tržištu finansija imaju one privredne grane od kojih se očekuje najveći rast i podsticaj za celu privredu“, ističe Aleksandar Gračanac.
„Zbog nemogućnosti finansiranja postojećih projekata, i te kompanije sve više zaostaju u razvoju za sličnima iz EU. To pokazuju i podaci Svetskog ekonomskog foruma. Srbija je po dostupnosti finansijskih usluga za tu kategoriju poslenika na 121. mestu od 144 zemlje.“
U Hrvatskoj je Zakon o mikrokreditiranju postao sastavni deo nacionalnog zakonodavstva pre sedam godina. Tamo posluju i male štedne banke s kapitalom od milion evra. ..
A šta kažu sami ispitanici? Čak 78 odsto anketiranih nije zadovoljno mogućnostima koje nude banke na našem tržištu. Ukupno 70 odsto anketiranih je zaduženo, a 91 odsto bi podiglo novi kredit kada bi moglo, i to do iznosa od 25.000 evra. Zadužilo bi se za pokretanje novog posla 60 odsto anketiranih, a 41 procenat za unapređenje biznisa koji već vodi. Čak 56 odsto anketiranih smatralo je da bi im novi krediti i proširenje posla omogućili da zaposle više radnika.
„Baš zapošljavanje novih radnika treba da bude snažan motiv za nas. Zaduženost u Srbiji je mala, u proseku 861 evro po stanovniku, a u Hrvatskoj je 4.000 evra, Sloveniji čak 9.000. Mikrofinansiranje pomaže posebno preduzetnicima i mikrobiznisima. Ako je novac lako dostupan, mnogi se odlučuju da iz sive ekonomije pređu u legalno poslovanje. A Srbija planira da nivo sive ekonomije do 2020. godine smanji sa sadašnjih 30,1 odsto na 26,7 procenata BDP-a“, kaže Gračanac.
Dušanka Vujošević