Дијалог о Косову: Владајућа коалиција без дилеме, опозиција калкулише
Позив председника Србије Александра Вучића на покретање дијалога о Косову у Србији, иако још увек није формализован, постао је централна политичка тема овог лета.
Будући да се већ оглашавају партије, невладине организације, али и појединци чије мишљење је значајно за ту тему, на неки начин се може рећи да је приремна дебата већ увелико почела.
И сам Вучић ових дана је изјавио да је веома задовољан што је широк друштвени дијалог о Косову и Метохији покренут, па макар он био и „Уа, Вучићу!” Истакао је да је захвалан многим интелектуалцима и многим људима из невладиног и цивилног сектора, невладиних организација, који су прихватили разговоре, као и Цркви и неким људима из Академије (САНУ) који желе да учествују у тој расправи. Одбацује као лош изговор својих политичких противника то што се жале да их напада и омаловажава, а сада их позива на дијалог.
„Па, не зовем ја вас због себе, не молим вас да учествујете“, рекао је Вучић новинарима, и истакао да је „дијалог покренуо да видимо да ли можемо да решимо проблем, а не да га стављамо под тепих, како то стално радимо”.
Како ствари тренутно стоје, опречна мишљења о томе треба ли отворити ту тему на начин како је инцирао Вучић најприметнија су међу политичким странкама. Владајућа коалиција нема дилему па су партије које су њен део, као што су до сада подржавале све Вучићеве потезе, исказале спремност да то учине и овог пута. Неке од њих, попут СДПС-а, већ износе предлоге, па је тако председник те странке и министар Расим Љајић изашао у јавност с идејом по којој бисмо, кроз три корака, односно фазе, дошли до решења које не би значило признавање независности КиМ.
Када је о опозицији реч, готово да ће, ако се суди по првим реакцијама, бити пресликана ситуација каква је била уочи избора нове владе. Партије које тада нису дошле на Андрићев венац на консултације, као да и овога пута калкулишу шта је политички више штетно или корисно – отићи код Вучића на канабе, или не одазвати се. Реакције се крећу од оптужби да Вучић не поштује политичке опоненте, до тога да га, попут Саше Јанковића, оптужују да позив који је упутио преко медија не садржи искрену жељу за дијалогом, већ да шеф државе жели своју одговорност за будуће потезе да пренесе на читаво друштво. Има политичара који, попут лидера Покрета „Двери” Бошка Обрадовића, зову Вучића на разговор, али пред ТВ камерама, док је председник радикала поручио у свом маниру да, када је о Косову реч, „нема више дијалога, остаје само Лазарева клетва”. Осим власти, на удару су се и овога пута нашле партије које, и поред тога што нису у корпусу владајуће већине, желе да разговарају с Вучићем, па су ЛДП и ЛСВ оцењени као „не права опозиција, већ Вучићева опозиција”.
Прича о дијалогу над собом има и сенку очекиваних београдских избора, па опозиционе странке попут ДС-а, СДС-а, Нове странке или Јанковићевог покрета, избегавају све оно што би могло изгледати као приближавање Вучићу. Али, барем до сада, такав вид бојкота није доносио велике политичке поене. У време протеста који су се дешавали након председничких избора, део присталица захтевао је од опозиције да напусти парламент, али ниједна од странака које имају посланике није прихватила тај апел. Аргумент за то био је да је скупштинска говорница једино место где опозиција може исказати своје ставове. У том тону могло би се онда поставити питање да ли је дијалог који је иницирао Вучић прилика да му изнесу своје виђење косовског решења.
За сада Вучић не открива која је његова полазна тачка за разговоре о решењу косовског чвора. Још пре два месеца, када је први пут изнео ту идеју, није изнео ниједан детаљ, рекавши да то не може да учини јер не жели пре било каквог разговора да износи свој став.
„То није долазак код мене па да нешто са мном разговарате. То је шира друштвена расправа, у више широких концентричних кругова, да сазнамо, научимо више, да реално приступимо свему и видимо можемо ли да решимо проблем, а не да га стављамо под тепих, као што то стално радимо“, рекао је тада Вучић.
Не треба заборавити да је тада најавио друштвени дијалог не само о Косову већ и о региону и о Уставу Србије.
„А ја желим да отворимо друштвени дијалог који ће трајати три месеца, шест месеци, о обе теме, и о нашем односу према КиМ и нашем односу према региону, да видимо каква нам је политика, где видимо Србију за 20 година, да видимо садржај те политике“, рекао је Вучић.
Он је подвукао да жели да у дијалогу учествују све политичке странке и њихови представници, све верске заједнице, цивилно друштво, да се чује њихов глас где виде Србију.
– Када стратешки поставите циљеве, онда ћете моћи да нађете пут – закључио је он.
Готово да су све кључне странке у парламенту, осим „Двери”, па и неки политичари који су напустили старе партије, у неком тренутку биле на власти. Пре свих, ту су некадашњи председник Србије Борис Тадић и ексминистар иностраних послова Вук Јеремић, којима је Косово својевремено било у опису послова. Пошто дијалог увек значи изношење става, а не само пуко слушање друге стране, могло би се у случају бојкота приче о КиМ, протумачити да опозиција и нема став о томе како решити питање јужне покрајине.
Десно оријентисане странке опозиције у више наврата су тражиле скупштинску расправу о ситуацији на КиМ, противећи се бриселским договорима и разговорима. Уколико би расправа која је покренута на Андрићевом венцу довела до неких заједничких именитеља политичке јавности Србије, цео посао могао би резултирати платформом, декларацијом, можда и резолуцијом, коју би коначно верификовао српски парламент, као највише законодавно представништво.
Светлана Станковић