Чобански штап нико неће ни за 600 евра месечно
НОВИ САД: На крају прошлог месеца на евиденцији Националне службе за запошљавање Србије регистровано је 659.698 незапослених, од чега су трећина млади, а више од половина њих је без основне или са основном школом и занатом, односно трећим степеном стручне спреме.
Јер, од укупног броја евидентираних незапослених, када се саберу они без и са осмолетком и они који су завршили трогодишњи занат, добије се бројка од 368.548 незапослених лица за које је унапред јасно да тешко могу да нађу било какво радно место јер се нису школовали.
Директор Националне службе за запошљавање Србије Зоран Мартиновић истиче да је код нас незапослено 31,2 одсто младих, што је чак два и по пута више од опште незапослености. Додаје да је европски просек незапослености младих око 18,5 одсто, као и да чак око 16,5 одсто младих у Србији нити ради нити се школује. Логично питање је од чега онда живе и ко их издржава и могу ли себи дозволити луксуз да бирају шта ће да раде?
Но, логика често нема везе са стварношћу нити може да победи оно што је дубоко у наш менталитет усађено, а то је да је боље седети него радити за мале паре или радити нечега чега се сами стидимо. О томе говори и податак да у многим селима широм Војводини, а тако је и у другим деловима државе, фармери месецима не могу да нађу чобанина иако нуде плату између 200 и 600 евра месечно.
„Срамота је чувати овце“
Чак и они радно способни који прихвате да чувају овце или краве, настоје да од околине сакрију да су чобани “јер је то срамота”. Но, та “срамота” доноси у њихов yеp више новца него што зарађују радници “Фијата”.
Тако су и два чобанина у селу Павловци, румска општина, који чувају 56 крава и за то од мештана наплаћују 56.000 динара, признају да том зарадом хране децу, али не желе да се о томе навелико прича и пише како се не би брукали! При том, они савесно и поштено обављају свој посао и мештани су задовољни њиховим радом и не би их мењали ни за шта. И мештани банатских села муку муче да нађу чувара оваце јер нико неће да се лати чобанског штапа, а неколико стотина радно способних грађана овог војвођанског региона прима социјалну помоћ.
Национална служба за запошљавање годинама бележи послове које нико неће да ради без обзира на то колико су плаћени.
Нико неће да физикалише
Подаци показују да влада слабије интересовање за обављање тежих физичких послова у пољопривреди, рударству и грађевинарству, али се заобилазе и теренски послови аквизитера, агената осигурања, трговачких заступника. Незапослени, показује анализа НСЗ, посао и одбијају када им се нуде лоши услови рада, односно када је плата испод просечне за те послове на регионалном ниову, али и због неплаћања прековременог рада.
Ситуација је слична и код сезонских послова, иако се ових дана за брање малина и купина плаћа и 2.000 дневно, а тешко је доћи и до берача поврћа. Због тога пољопривредници муку муче да нађу раднике у Србији, док су раније, док Румунија није ушла у ЕУ, могли да на сезонским пословима запосле њихове држављане. Они сада више неће да раде код нас, а ако и пристану траже много веће дневнице него што су наши пољопривредници спремни да плате.
За економисту Ивана Николића са Економског института једноцифрена стопа незапослености у Србији може се постићи за неколико година, али уз то отвориће се и неки нови проблеми. Као могући проблем он истиче чињеницу да Србија има све мање становника, а самим тим и мањи контигент радне снаге.
„Уколико се овај тренд настави, а наравно са вишим стопама раста које желимо, Србија ће врло брзо, за десетак година, ма колико то деловало чудно, доћи у позицију да на тржишту имамо дефицит“, оценио је Николић.
У летњој сезони има посла и за дрвосече, а рачуна се да они месечно могу да зараде и око 1.000 евра. Међутим, због тешког физичког рада у тешким временским условима већина незапослених тај посао не жели.
Послодавци у Србији од НСЗ траже, а она не може да им изађе у сусрет, вариоце, зидаре, шиваче, столаре, браваре, возаче, месаре, пекаре, тесаре, армираче, керамичаре... Списак занимања које послодавци траже, а нема их, је подугачак и сва је прилика да ће се наредних година ширити, јер интересовање младих да се школују или обуче, а НСЗ нуди и доквалификацију и преквалификацију, је веома мало.
Занати нису на цени
Тако је ове године у целој Србији уписано само десет зидара, осам тесара и четири армирача. Грађевинска школа Београд, једина установа у Србији која школује грађевинске занатлије, оцењује да водоинсталатера у Србији ускоро више неће бити, јер је последњи школу завршио пре три године, а после тога су просто нестали. Или, деценијама нема ниједног ученика на смеру стаклорезача и каменорезача, а грађевинске фирме траже управо та занимања и чак су спремне да плате обуку ученика.
Пример је и Прехрамбено-шумарска и хемијска школа у Сремској Митровици где је ове године за месара уписано само осам од 30 планираних месара, иако би сви одмах по завршетку трогодишње школе добили посао у “Митросу” који је пре две године купио аустријски “Герлингер” и који има посла за две смене и сигурно тржиште у ЕУ и Русији.
Држава, најавио је то недавно и председник Александар Вучић, има приоритет да смањи стопу незапослености испод десет процената, а да би то и учинила, мора пре свега да поведе више рачуна о школовању младих за занимања будућности, јер би се у супротном могла суочити са недостатком квалификоване радне снаге. Могућ дефицит је већ приметан. Директор НСЗ Зоран Мартиновић истиче да су у суфициту теже запошљиве категорије –старији од 50 година, неквалификовани, људи са застарелим занимањима, а да посебно забрињава висока незапосленост међу младима која је стални проблем.
„Имамо посебне програме за стицање практичних знања за ова лица која немају довољно знања и вештина, али, оно што је важно, имамо посебне програме и за запошљавање особа са инвалидитетом и за лица ромске националности“, оценио је Мартиновић.
Љубинка Малешевић
