Тужна слика српског села
Села су запуштена. А села не служе само за производњу хране, већ његови житељи морају да имају и пристојан живот.
Примера ради, у Словенији на пограничном подручју ако има и пет кућа, у њима се налазе мала предузећа и знају шта и за кога производе. Од тога и живе. То би се могло назвати “прехрамбена сигурност”.
Тешки услови за живот, удаљеност од градова, лоша мрежа путева и готово никакве шансе за зараду осим обраде земље, најчешће су разлози због чега су протеклих деценија села готово десеткована. Дакле, у две трећине села не постоји ветеринарска амбуланта иако је главно занимање пољопривреда, а тек у малом броју руралних насеља постоје биљне апотеке. А сваком селу, чињеница је, треба амбуланта, фризер, апотека, аутомеханичар, продавнице...
А даље? За Риплија!
- Од око 4.700 села, чак 1.200 је у фази нестајања;
- Данас у Србији има 50.000 празних кућа и још 150.000 њих у којима тренутно нико не живи;
- Чак 73 одсто села нема дом културе ни библиотеку;
- Постоји око 15 готово потпуно празних насеља, док више од 100 њих има мање од десет становника;
- У 986 села данас има мање од по 100 житеља;
- У 86 одсто села опада број становника, а само 12 одсто расте;
- Пошту нема чак 2.000 села;
- Око 500 села нема асфалтни пут и везу са светом;
- У 400 села у Србији нема ни обичне продавнице мешовите робе;
- У 2.760 села нема вртића;
- У 230 села нема основне школе;
- У 173 школе иде само по један ђак.
Бранислав Гулан
