Немој никад да журиш вину, само ће те наћи
Једну од својих бројних прича Иван Бабић, пензионер, али под знацима навода (и у зафрканцији), почео је речима: „Бермет је традиција, вранац је традиција, ризлинг, каберне... Траминац ме провоцирао, пино ноар ме провоцирао, божоле, то је изазов... А тек коњак!!!
Тај човек је активнији од неба, поготово кад прича о једној од својих највећих љубави – вину.
„Божоленце, траминац, благи мускатни укуси, веома су интересантна и цењена вина!“, каже он.
Бабићу је вино одмалена у крви. Вино, као истина.
„То је мој хоби“, рећи ће он, употребљавајући страну реч за нешто што је потпуно домаће. „Теже је однеговати бело вино, то је комплимент, ако се успе.“
А Бабић има комплименте с највиших нивоа ауторитета. Не оних с ТВ Дневника. Писци, глумци, уметници бизниса, мушки, женски/момци, девојке, просто обожавају његова вина, зачињена најређим од свих зачина – топлином од осмеха.
„Мерло помало слади, и подмлади, а каберне има зеленог бибера, паприке, мало је дивљији, сазревањем добије мирис дувана, ваниле, а у купажи с мерлоом, олакшава се, заобли“, не престаје да прича.
Рођен је у Јасенову. Звучи мање романтично, или више, како се узме, него Бела Црква, општина којој Јасеново припада. Има и разлога, јер је његова завичајна варошица још 1856. имала железничку станицу (четрврт века пре Новог Сада или Београда), па док су се Бачвани и Србијанци „таљигали” каруцама, фијакерима, кочијама и другим возилима с неколико коња, његови земљаци су путовали до Темишвара у вагонима које је вукао „гвоздени коњ”.
Он је млад дошао у Нови Сад. Школом, знањем и умећем, пробијао се прво кроз „Норк” као комерцијалиста, да би још у несрећним раним деведесетим увидео да је ђаво однео шалу. А он, право пред ђавола, у приватизацију.
„Кирби” је за моју генерацију више марка стрипова, романа, како смо их ми звали. „Рип Кирби”, детектив. Џејмс Бонд је за њега мала маца. Мачо. Кирби је више био софистицирани господин, налик на Бабића. Иво је продају врхунских и исто толико скупих усисивача, схватао као уметност.
„’Ајте, молим вас“, рећи ће он многим од својих будућих муштерија – како вас није срамота да возите такав ауто, с толико коњских снага, а жена да вам усисава на 100 вати. ’Ајде нађи тог балканског мужјака код кога неће да одмах проради сујета!“
Коњак с банатске стране
Бабић је у кућној радиности, осим прављења вина и пратећих шпеција од меса, почео да ради и на врхунском изазову – коњаку. То пиће најчешће носи придев „француски”, али код Иве би се пре могао назвати „панонски”. Чак му је дао и име које подсећа на старо време и његове породичне корене из Баната – „севастијанов”. Коњак ће му ускоро напунити десету годину и, како сматра, добити пуни шмек, који ни сада, провереравала су и најизбирљивија непца, не заостаје за светски познатим маркама. Брижљива нега ароме, бурад од славонског храста лужњака и стална контрола квалитета, једва успевају да га сачувају од сладокусаца, али Бабић се нада ће на крају ће успети да му отисне ознаку да има пуну деценију патине.
Није требало дуго да Бабић постане најуспешнији „кирбиста” ових простора. Звало га у Америке, шепурио се и тамо и овамо. Слика је, наравно, била неупоредива.
Продавао је, куповао, тако се то ради, није жалио. Зато данас живи у уређеном дому у Сремској Каменици, с прохронским, храстовим бурадима, шункама и кобасицама свуда унаоколо.
„Све сам радим, кад волем, што би рекли Војвођани – опет је спреман Бабић за шалу. У свакој прилици!“
„Звезду” ових година немојте ни да му спомињете, иако редовно гледа утакмице. Жао му је што је фудбал спао на најниже гране, на мајмуне без репа и порекла, оне што окрећу гузицу кад им Буфон испуца лопту. Само је један изузетак, онај кад Живковић уклиза „Барселони” за пораз „Црвене звезде” у неком тамо колу Лиге шампи(њ)она...
Иван Бабић несумњиво делује као човек од љубави, али где је права мера и треба ли (вреди ли) је наћи?
„Немој журити жени. Од ње ћеш ионако много мање да добијеш, или више него што си хтео“, зауставио ме једном приликом на улици, у Слободана Бајића, прекопута студентског дома, где је после Лимана 2, живео „цео свој живот”.
Сада, у Каменици, скућио се још једном. Можда и последњи пут. Уместо гараже, сад све „кува” у подруму. Нема виноград. То је за човека његових апетитета и превише посла. Купује грожђе од проверених мајстора. Како година да.
Радо прича о Белој Цркви, свом пореклу, Србији, Хрватској, Југославији, „Звезди” (и „Партизану”). Наставиће (се)... Живели!
Игор Бурић