Nemoj nikad da žuriš vinu, samo će te naći

Taj čovek je aktivniji od neba, pogotovo kad priča o jednoj od svojih najvećih ljubavi – vinu.

„Božolence, traminac, blagi muskatni ukusi, veoma su interesantna i cenjena vina!“, kaže on.

Babiću je vino odmalena u krvi. Vino, kao istina.

„To je moj hobi“, reći će on, upotrebljavajući stranu reč za nešto što je potpuno domaće. „Teže je odnegovati belo vino, to je kompliment, ako se uspe.“

A Babić ima komplimente s najviših nivoa autoriteta. Ne onih s TV Dnevnika. Pisci, glumci, umetnici biznisa, muški, ženski/momci, devojke, prosto obožavaju njegova vina, začinjena najređim od svih začina – toplinom od osmeha.

„Merlo pomalo sladi, i podmladi, a kaberne ima zelenog bibera, paprike, malo je divljiji, sazrevanjem dobije miris duvana, vanile, a u kupaži s merloom, olakšava se, zaobli“, ne prestaje da priča.

Rođen je u Jasenovu. Zvuči manje romantično, ili više, kako se uzme, nego Bela Crkva, opština kojoj Jasenovo pripada. Ima i razloga, jer je njegova zavičajna varošica još 1856. imala železničku stanicu (četrvrt veka pre Novog Sada ili Beograda), pa dok su se Bačvani i Srbijanci „taljigali” karucama, fijakerima, kočijama i drugim vozilima s nekoliko konja, njegovi zemljaci su putovali do Temišvara u vagonima koje je vukao „gvozdeni konj”.

On je mlad došao u Novi Sad. Školom, znanjem i umećem, probijao se prvo kroz „Nork” kao komercijalista, da bi još u nesrećnim ranim devedesetim uvideo da je đavo odneo šalu. A on, pravo pred đavola, u privatizaciju.

„Kirbi” je za moju generaciju više marka stripova, romana, kako smo ih mi zvali. „Rip Kirbi”, detektiv. Džejms Bond je za njega mala maca. Mačo. Kirbi je više bio sofisticirani gospodin, nalik na Babića. Ivo je prodaju vrhunskih i isto toliko skupih usisivača, shvatao kao umetnost.

„’Ajte, molim vas“, reći će on mnogim od svojih budućih mušterija – kako vas nije sramota da vozite takav auto, s toliko konjskih snaga, a žena da vam usisava na 100 vati. ’Ajde nađi tog balkanskog mužjaka kod koga neće da odmah proradi sujeta!“

Konjak s banatske strane

Babić je u kućnoj radinosti, osim pravljenja vina i pratećih špecija od mesa, počeo da radi i na vrhunskom izazovu – konjaku. To piće najčešće nosi pridev „francuski”, ali kod Ive bi se pre mogao nazvati „panonski”. Čak mu je dao i ime koje podseća na staro vreme i njegove porodične korene iz Banata – „sevastijanov”. Konjak će mu uskoro napuniti desetu godinu i, kako smatra, dobiti puni šmek, koji ni sada, provereravala su i najizbirljivija nepca, ne zaostaje za svetski poznatim markama. Brižljiva nega arome, burad od slavonskog hrasta lužnjaka i stalna kontrola kvaliteta, jedva uspevaju da ga sačuvaju od sladokusaca, ali Babić se nada će na kraju će uspeti da mu otisne oznaku da ima punu deceniju patine.

Nije trebalo dugo da Babić postane najuspešniji „kirbista” ovih prostora. Zvalo ga u Amerike, šepurio se i tamo i ovamo. Slika je, naravno, bila neuporediva.

Prodavao je, kupovao, tako se to radi, nije žalio. Zato danas živi u uređenom domu u Sremskoj Kamenici, s prohronskim, hrastovim buradima, šunkama i kobasicama svuda unaokolo.   

„Sve sam radim, kad volem, što bi rekli Vojvođani – opet je spreman Babić za šalu. U svakoj prilici!“

„Zvezdu” ovih godina nemojte ni da mu spominjete, iako redovno gleda utakmice. Žao mu je što je fudbal spao na najniže grane, na majmune bez repa i porekla, one što okreću guzicu kad im Bufon ispuca loptu. Samo je jedan izuzetak, onaj kad Živković ukliza „Barseloni” za poraz „Crvene zvezde” u nekom tamo kolu Lige šampi(nj)ona...

Ivan Babić nesumnjivo deluje kao čovek od ljubavi, ali gde je prava mera i treba li (vredi li) je naći?

„Nemoj žuriti ženi. Od nje ćeš ionako mnogo manje da dobiješ, ili više nego što si hteo“, zaustavio me jednom prilikom na ulici, u Slobodana Bajića, prekoputa studentskog doma, gde je posle Limana 2, živeo „ceo svoj život”.

Sada, u Kamenici, skućio se još jednom. Možda i poslednji put. Umesto garaže, sad sve „kuva” u podrumu. Nema vinograd. To je za čoveka njegovih apetiteta i previše posla. Kupuje grožđe od proverenih majstora. Kako godina da.

Rado priča o Beloj Crkvi, svom poreklu, Srbiji, Hrvatskoj, Jugoslaviji, „Zvezdi” (i „Partizanu”). Nastaviće (se)... Živeli!

Igor Burić