Бојан Перић, узоран момак с малих екрана

Додаје да је „Три боје звука” емисија која им недвосмислено отвара нове музичке хоризонте јер многи од њих нису имали прилику да се за живота сусретну са домаћом поп, рок, џез или блуз сценом на некој телевизији која има свој јединствен број на њиховом даљинском управљачу.

Омладина је можда и ваша највернија публика у серији „Војна Академија” али и емисији „Три боје звука”. Какви су ти нови клинци који вас заустављају на улици и траже аутограм?

- Много су новији него што смо ми заправо свесни. Толико су нови да тек на сваки петнаести селфи дође један аутограм. Другачије су генерације данас. Нажалост, доста су агресивни једни према другима. Та опште распрострањена агесија је вероватно плод тог неког другачијег одрастања, агресивних цртаних филмова, ТВ програма без адекватног уредништва, сигурно и последица немара у васпитању. Али баш мислим да су „Војна академија” и „Три боје звука”, пројекти који доприносе бољитку у друштву.

Осећате ли некада одговорност и терет идола омладине који делите са колегама из „Војне академије”?

- Да, хаха, шаљивџије у друштву воле да ме назову Коцкица, или Пеђолино. Наравно, никако не са неким погрдним значењем, већ чисто зато што су млади људи стицајем околности веома везани за пројекте у којима ја учествујем и због времена које сам спреман да потрошим на дружење са клинцима. Зато не могу рећи да ту одговорност осећам понекад – него је осећам константно, баш зато што ову нашу причу већ три пуне телевизијске сезоне највише воле управо млади. И веома ми је драго што су ненаметнуто, већ некако инстинктивно препознали ликове из наше серије као неке узоре, јер они и јесу тако осмишљени, са свим својим врлинама и манама. За разлику од свих осталих сподоба које се тим младим људима сервирају као узори свакодневно, путем свих доступних медија.

Да ли сте кроз емисију „Три боје звука” упознали неке од својих идола?

- Ја нисам претерано идолатријске природе, никада нисам имао идоле, сем можда спортске. Никада се нисам бавио музиком, искључиво сам и одувек, био неко ко нонстоп ужива у музици. Мени сваки дан живота протекне са упаљеном музиком на неком уређају коме сам у том тренутку најближи. Кроз „Три боје звука” сам дакле могао да упознам само људе уз чију сам музику одрастао, чије сам песме небројено пута певао. Било је баш много таквих случајева, али вероватно ми је најдражи сусрет са Милетом Кекином и саставом „Хладно Пиво”, чију музику изразито волим. Још се наместило да смо их угостили у нашем студију, баш на дан мог тридесетог рођендана. Са правом људи говоре да ништа у животу није случајно:).

Шта сте кроз посао научили ново о Војној академији, а шта о домаћој музичкој сцени?

- О Војној академији – апсолутно све, јер о тој институцији нисам имао ама баш никакво предзнање. Заправо, и врло искрено, о војном позиву уопште нисам знао ништа. То видим као последицу тога што сам ја припадник генерација које је војну униформу углавном везивала за слике са разноразних ратишта. Уласком на Војну академију и радом на овом пројекту већ више од пола деценије, заволео сам тај позив, и те људе, и уопште целу ту животну филозофију. Ретка је прилика за глумца да толико дуго ради у неком окружењу, да може да препозна разне околности свог лика и пронађе се у многим сиутацијама

Када је реч о домаћој, и не само домаћој музици, ту сам пре свега схватио да је емисија „Три боје звука” нешто што деценијама недостаје култури нашег народа. Већ три године нисам сигуран да ли ту емисију више воли публика или музичари, и то је само по себи једно велико признање за један тако смео пројекат РТС-а, у доба апсолутног и вишедеценијског одсуства укуса у музичким редакцијама велике вечине телевизија у нашој земљи.  

Улога Стошића имала је у себи и доброг и лошег, те вас није глумачки дефинисала. Какве су вам улоге додељивали на Академији?

- Хаха, никада се нећу сложити да је Стошић по било ком основу лош момак. Он је само један јасан пример времена у коме ми живимо, где је породица која би требало да буде стуб упоришта сваког појединца – много изгубила на значају. Он није имао среће да одраста у стабилној породици, самим тим, није имао ко да га научи да искаже своју доброту. Али зато је ту Војна академија, место где су сви једнаки и где, уосталом као и у животу, друштво само елиминише оне који нису добри по остале.  Мислим да је баш та комплексност тог лика нешто што и јесте указало који је мој тренутни глумачки сензибилитет. Ја сам на факултету одиграо вероватно све ликове о којима вечина глумаца сања. Од Иванова, преко Ромеа, и Хамлета. А опет, највише сам од свих уживао у Ариелу, духу из Буре – Вилијема Шекспира. То је лик код кога сам могао највише да се поигравам, и то максимално прија мојој вечној инфантилности. Чини ми се да само кроз то поигравање ја заправо могу да уживам у ономе што радим, а када волите оно што радите, резултат ретко изостане.

„Војна академија” вам је отворила врата серије „Ургентни центар” и „Једне летње ноћи”, потом и емисије „Три боје звука”, да ли то значи да је ваш глумачки пут утабан или је борба за улоге трајно стање глумца?

- Пут који је утабан никада није ваш, њим је неко већ прошао. Ја своју шуму крчим сам, управо тако како сте рекли једном улогом која би ми донела другу. Мишљења сам да је то једини исправан пут, где могу увек да се погледам у огледало и не постидим се.

Колико се глумачки посао разликује од ваших очекивања када сте уписали глуму?

- Професија је баш таква каквом сам је замишљао, разлика је само у количини (не)доступног посла.

Снежана Милановић

фото: РТС