Bojan Perić, uzoran momak s malih ekrana

Dodaje da je „Tri boje zvuka” emisija koja im nedvosmisleno otvara nove muzičke horizonte jer mnogi od njih nisu imali priliku da se za života susretnu sa domaćom pop, rok, džez ili bluz scenom na nekoj televiziji koja ima svoj jedinstven broj na njihovom daljinskom upravljaču.

Omladina je možda i vaša najvernija publika u seriji „Vojna Akademija” ali i emisiji „Tri boje zvuka”. Kakvi su ti novi klinci koji vas zaustavljaju na ulici i traže autogram?

- Mnogo su noviji nego što smo mi zapravo svesni. Toliko su novi da tek na svaki petnaesti selfi dođe jedan autogram. Drugačije su generacije danas. Nažalost, dosta su agresivni jedni prema drugima. Ta opšte rasprostranjena agesija je verovatno plod tog nekog drugačijeg odrastanja, agresivnih crtanih filmova, TV programa bez adekvatnog uredništva, sigurno i posledica nemara u vaspitanju. Ali baš mislim da su „Vojna akademija” i „Tri boje zvuka”, projekti koji doprinose boljitku u društvu.

Osećate li nekada odgovornost i teret idola omladine koji delite sa kolegama iz „Vojne akademije”?

- Da, haha, šaljivdžije u društvu vole da me nazovu Kockica, ili Peđolino. Naravno, nikako ne sa nekim pogrdnim značenjem, već čisto zato što su mladi ljudi sticajem okolnosti veoma vezani za projekte u kojima ja učestvujem i zbog vremena koje sam spreman da potrošim na druženje sa klincima. Zato ne mogu reći da tu odgovornost osećam ponekad – nego je osećam konstantno, baš zato što ovu našu priču već tri pune televizijske sezone najviše vole upravo mladi. I veoma mi je drago što su nenametnuto, već nekako instinktivno prepoznali likove iz naše serije kao neke uzore, jer oni i jesu tako osmišljeni, sa svim svojim vrlinama i manama. Za razliku od svih ostalih spodoba koje se tim mladim ljudima serviraju kao uzori svakodnevno, putem svih dostupnih medija.

Da li ste kroz emisiju „Tri boje zvuka” upoznali neke od svojih idola?

- Ja nisam preterano idolatrijske prirode, nikada nisam imao idole, sem možda sportske. Nikada se nisam bavio muzikom, isključivo sam i oduvek, bio neko ko nonstop uživa u muzici. Meni svaki dan života protekne sa upaljenom muzikom na nekom uređaju kome sam u tom trenutku najbliži. Kroz „Tri boje zvuka” sam dakle mogao da upoznam samo ljude uz čiju sam muziku odrastao, čije sam pesme nebrojeno puta pevao. Bilo je baš mnogo takvih slučajeva, ali verovatno mi je najdraži susret sa Miletom Kekinom i sastavom „Hladno Pivo”, čiju muziku izrazito volim. Još se namestilo da smo ih ugostili u našem studiju, baš na dan mog tridesetog rođendana. Sa pravom ljudi govore da ništa u životu nije slučajno:).

Šta ste kroz posao naučili novo o Vojnoj akademiji, a šta o domaćoj muzičkoj sceni?

- O Vojnoj akademiji – apsolutno sve, jer o toj instituciji nisam imao ama baš nikakvo predznanje. Zapravo, i vrlo iskreno, o vojnom pozivu uopšte nisam znao ništa. To vidim kao posledicu toga što sam ja pripadnik generacija koje je vojnu uniformu uglavnom vezivala za slike sa raznoraznih ratišta. Ulaskom na Vojnu akademiju i radom na ovom projektu već više od pola decenije, zavoleo sam taj poziv, i te ljude, i uopšte celu tu životnu filozofiju. Retka je prilika za glumca da toliko dugo radi u nekom okruženju, da može da prepozna razne okolnosti svog lika i pronađe se u mnogim siutacijama

Kada je reč o domaćoj, i ne samo domaćoj muzici, tu sam pre svega shvatio da je emisija „Tri boje zvuka” nešto što decenijama nedostaje kulturi našeg naroda. Već tri godine nisam siguran da li tu emisiju više voli publika ili muzičari, i to je samo po sebi jedno veliko priznanje za jedan tako smeo projekat RTS-a, u doba apsolutnog i višedecenijskog odsustva ukusa u muzičkim redakcijama velike večine televizija u našoj zemlji.  

Uloga Stošića imala je u sebi i dobrog i lošeg, te vas nije glumački definisala. Kakve su vam uloge dodeljivali na Akademiji?

- Haha, nikada se neću složiti da je Stošić po bilo kom osnovu loš momak. On je samo jedan jasan primer vremena u kome mi živimo, gde je porodica koja bi trebalo da bude stub uporišta svakog pojedinca – mnogo izgubila na značaju. On nije imao sreće da odrasta u stabilnoj porodici, samim tim, nije imao ko da ga nauči da iskaže svoju dobrotu. Ali zato je tu Vojna akademija, mesto gde su svi jednaki i gde, uostalom kao i u životu, društvo samo eliminiše one koji nisu dobri po ostale.  Mislim da je baš ta kompleksnost tog lika nešto što i jeste ukazalo koji je moj trenutni glumački senzibilitet. Ja sam na fakultetu odigrao verovatno sve likove o kojima večina glumaca sanja. Od Ivanova, preko Romea, i Hamleta. A opet, najviše sam od svih uživao u Arielu, duhu iz Bure – Vilijema Šekspira. To je lik kod koga sam mogao najviše da se poigravam, i to maksimalno prija mojoj večnoj infantilnosti. Čini mi se da samo kroz to poigravanje ja zapravo mogu da uživam u onome što radim, a kada volite ono što radite, rezultat retko izostane.

„Vojna akademija” vam je otvorila vrata serije „Urgentni centar” i „Jedne letnje noći”, potom i emisije „Tri boje zvuka”, da li to znači da je vaš glumački put utaban ili je borba za uloge trajno stanje glumca?

- Put koji je utaban nikada nije vaš, njim je neko već prošao. Ja svoju šumu krčim sam, upravo tako kako ste rekli jednom ulogom koja bi mi donela drugu. Mišljenja sam da je to jedini ispravan put, gde mogu uvek da se pogledam u ogledalo i ne postidim se.

Koliko se glumački posao razlikuje od vaših očekivanja kada ste upisali glumu?

- Profesija je baš takva kakvom sam je zamišljao, razlika je samo u količini (ne)dostupnog posla.

Snežana Milanović

foto: RTS