Музика је зараза које се није лако решити

“То је можда концерт који сам до сада и највише свирао у каријери и с којим сам, када сам ишао на такмичења, и освајао прве награде. Када изводиш нешто што је страшно популарно, што сви знају, и одговорност је већа. При томе је реч о веома специфичном делу које је, с једне стране, ултра романтично, а са друге, како је једном приликом прокоментарисао Јехуди Мењухин, „на Чајковског треба гледати и као на руског Бетовена“. Другим речима, уз сву енергичност, коју тај концерт носи, у њему се крије и елеганција, префињеност, на моменте и суздржаност. Заправо, чини ми се да код овог концерта управо то што у себи садржи широк спекрат енергија и могућности оставља најјачи утисак“, каже Стефан за „Дневник”.

Неспорно је да тај концерт представља безвремену вредност. Ипак, због чињенице да је одсвиран милионима пута, понекад виолинисти пред себе постављају питање да ли га тај милион и први пут треба одсвирати потпуно другачије...

“Ствар је то и личности, и укуса... Већина нас који свирамо класику трудимо се да кажемо нешто ново иако читамо исти текст. Чуо сам, рецимо, извођења које иду у чудне екстреме. Или виолинисте који су себи у сваком тренутку давали пуну слободу. С друге стране, има и много навика у интерпретацији, које се преносе „с колена на колено“ - неко је то тако први одсвирао, па је постало традиција, иако композитор уопште није тако написао. У сваком случају, мислим да сам ја негде између. Тај је концерт велики управо зато што је и написан као велика музика, али чињеница је и да ја баш не волим када сам било чиме спутан, тако да, генерално, након почетне припреме неког дела, његове анализе, постављања базе, самом наступу приступам веома спонтано, и увек гледам на њега као на шансу да импровизујем у складу са тренутном инспирацијом, расположењем“... 

Током каријере која траје безмало 35 година, Стефан је, по властитом признању, одсвирао већину виолинских концерата и скоро све важније сонате. Пуно је свог времена посветио и камерној музици, изводећи клавирска триа, квартете, квинтете, разне гудачке формације... На репертоару је, како сам каже, имао и комаде аутора за које пре тога никада није чуо, али и непозната дела познатих композитора...

“Добра вест и за уметнике и за слушаоце је што се непрестано ствара нова музике. Е, сад, наравно да није лако стварати нешто ново, а да је то истовремено и оригинално и атрактивно, да је добро... Али ја волим да стално учим нешто ново и да то ново свирам напамет, јер сам уверен у то да је такав приступ неопходан како би се одржала свежина, као једна врста кондиције. Дакле, генерално имам интерес да ширим програм савременим композицијама, а има и дела из класичног репертоара која још нисам свирао, при томе поготово мислим на камерну музику. По мени, уметник не би требало да стане у смислу учења нових дела, без обзира на то колико се усталио у неком репертоару. Чак сам уверен у то да, када бих достигао тренутак да свирам стално исте композиције, односно да ме више ништа не вуче да научим нешто ново – да бих променио занимање“.

Није ово први пут да Стефан признаје како би „променио путању“ уколико му свирање више не би представљало задовољство...

“Генерално, за дуготрајну каријеру неизмерно су важни мотивација, инспирација и креативност, па макар они стизали у капљицама. Када на сваком концерту научиш нешто ново о самом себи, самим тим је сваки следећи наступ другачији. А када осетиш тај талас, те вибрације, добијеш подстрек да идеш даље. Међутим, заиста немам морални пресинг да будем виолиниста. Све гледам, баш као и сви ми, у контексту коначности живота, односно шта хоћу од тог времена које ми је још преостало. Но, чињеница је и то да музика представља заразу које се није лако решити. Можда никако. И да, колико год та идеја о промени професије у појединим моментима звучала интересантно за размотрити, то заправо и није баш лако. Јер виолина је у суштини свега што ја јесам, чак и онога што наизглед нема много или нема никакве везе са музиком“.

Нови Сад 25. април, Сомбор 26. април

Стефан стиже у Србију из Чикага 23. априла, проба је 24, концерт  у Новом Саду 25. априла, а вече касније следи наступ у Сомбору. „Онда идем даље, за Италију, где у Парми свирам Четири годишња доба Вивалдија и Четири годишња доба у Буенос Ајресу Астора Пјацоле, па су на реду Пезаро, Козенца, Таранто, Ћезена... Између наступа су мајсторски курсеви, а назад у САД се враћам средином јуна. Иначе, и овог лета ме, од 19. до 26. јула, чека мастер-клас у Дубровнику. Нешто раније у Хрватску долази и Рохан де Силва, клавирски сарадник великог Ицака Перлмана, и приредићемо пет реситала: Шибеник, Раб, Паг, Сплит и Дубровачке летње игре“, открива нам један од најпознатијих светских виолиниста.  

Мирослав Стајић