Muzika je zaraza koje se nije lako rešiti
Na predstojećim Novosadskim muzičkim svečanostima naš proslavljeni violinista Stefan Milenković će, zajedno sa Simfonijskim orkestrom Akademije umetnosti, pod upravom Andreja Bursaća, izvesti čuveni Koncert za violinu i orkestar u D-duru, op. 35 Petra Iljiča Čajkovskog...
“To je možda koncert koji sam do sada i najviše svirao u karijeri i s kojim sam, kada sam išao na takmičenja, i osvajao prve nagrade. Kada izvodiš nešto što je strašno popularno, što svi znaju, i odgovornost je veća. Pri tome je reč o veoma specifičnom delu koje je, s jedne strane, ultra romantično, a sa druge, kako je jednom prilikom prokomentarisao Jehudi Menjuhin, „na Čajkovskog treba gledati i kao na ruskog Betovena“. Drugim rečima, uz svu energičnost, koju taj koncert nosi, u njemu se krije i elegancija, prefinjenost, na momente i suzdržanost. Zapravo, čini mi se da kod ovog koncerta upravo to što u sebi sadrži širok spekrat energija i mogućnosti ostavlja najjači utisak“, kaže Stefan za „Dnevnik”.
Nesporno je da taj koncert predstavlja bezvremenu vrednost. Ipak, zbog činjenice da je odsviran milionima puta, ponekad violinisti pred sebe postavljaju pitanje da li ga taj milion i prvi put treba odsvirati potpuno drugačije...
“Stvar je to i ličnosti, i ukusa... Većina nas koji sviramo klasiku trudimo se da kažemo nešto novo iako čitamo isti tekst. Čuo sam, recimo, izvođenja koje idu u čudne ekstreme. Ili violiniste koji su sebi u svakom trenutku davali punu slobodu. S druge strane, ima i mnogo navika u interpretaciji, koje se prenose „s kolena na koleno“ - neko je to tako prvi odsvirao, pa je postalo tradicija, iako kompozitor uopšte nije tako napisao. U svakom slučaju, mislim da sam ja negde između. Taj je koncert veliki upravo zato što je i napisan kao velika muzika, ali činjenica je i da ja baš ne volim kada sam bilo čime sputan, tako da, generalno, nakon početne pripreme nekog dela, njegove analize, postavljanja baze, samom nastupu pristupam veoma spontano, i uvek gledam na njega kao na šansu da improvizujem u skladu sa trenutnom inspiracijom, raspoloženjem“...
Tokom karijere koja traje bezmalo 35 godina, Stefan je, po vlastitom priznanju, odsvirao većinu violinskih koncerata i skoro sve važnije sonate. Puno je svog vremena posvetio i kamernoj muzici, izvodeći klavirska tria, kvartete, kvintete, razne gudačke formacije... Na repertoaru je, kako sam kaže, imao i komade autora za koje pre toga nikada nije čuo, ali i nepoznata dela poznatih kompozitora...
“Dobra vest i za umetnike i za slušaoce je što se neprestano stvara nova muzike. E, sad, naravno da nije lako stvarati nešto novo, a da je to istovremeno i originalno i atraktivno, da je dobro... Ali ja volim da stalno učim nešto novo i da to novo sviram napamet, jer sam uveren u to da je takav pristup neophodan kako bi se održala svežina, kao jedna vrsta kondicije. Dakle, generalno imam interes da širim program savremenim kompozicijama, a ima i dela iz klasičnog repertoara koja još nisam svirao, pri tome pogotovo mislim na kamernu muziku. Po meni, umetnik ne bi trebalo da stane u smislu učenja novih dela, bez obzira na to koliko se ustalio u nekom repertoaru. Čak sam uveren u to da, kada bih dostigao trenutak da sviram stalno iste kompozicije, odnosno da me više ništa ne vuče da naučim nešto novo – da bih promenio zanimanje“.
Nije ovo prvi put da Stefan priznaje kako bi „promenio putanju“ ukoliko mu sviranje više ne bi predstavljalo zadovoljstvo...
“Generalno, za dugotrajnu karijeru neizmerno su važni motivacija, inspiracija i kreativnost, pa makar oni stizali u kapljicama. Kada na svakom koncertu naučiš nešto novo o samom sebi, samim tim je svaki sledeći nastup drugačiji. A kada osetiš taj talas, te vibracije, dobiješ podstrek da ideš dalje. Međutim, zaista nemam moralni presing da budem violinista. Sve gledam, baš kao i svi mi, u kontekstu konačnosti života, odnosno šta hoću od tog vremena koje mi je još preostalo. No, činjenica je i to da muzika predstavlja zarazu koje se nije lako rešiti. Možda nikako. I da, koliko god ta ideja o promeni profesije u pojedinim momentima zvučala interesantno za razmotriti, to zapravo i nije baš lako. Jer violina je u suštini svega što ja jesam, čak i onoga što naizgled nema mnogo ili nema nikakve veze sa muzikom“.
Novi Sad 25. april, Sombor 26. april
Stefan stiže u Srbiju iz Čikaga 23. aprila, proba je 24, koncert u Novom Sadu 25. aprila, a veče kasnije sledi nastup u Somboru. „Onda idem dalje, za Italiju, gde u Parmi sviram Četiri godišnja doba Vivaldija i Četiri godišnja doba u Buenos Ajresu Astora Pjacole, pa su na redu Pezaro, Kozenca, Taranto, Ćezena... Između nastupa su majstorski kursevi, a nazad u SAD se vraćam sredinom juna. Inače, i ovog leta me, od 19. do 26. jula, čeka master-klas u Dubrovniku. Nešto ranije u Hrvatsku dolazi i Rohan de Silva, klavirski saradnik velikog Icaka Perlmana, i priredićemo pet resitala: Šibenik, Rab, Pag, Split i Dubrovačke letnje igre“, otkriva nam jedan od najpoznatijih svetskih violinista.
Miroslav Stajić