Ана Врбашки и Марко Дињашки: Тело као инструмент

Један од запажених наступа у режији Вишње Обрадовић био је и у ТВ емисији „Ја имам таленат“ где су ушли у полуфинале.

Ово двоје Војвођана живе на Стражилову код Сремских Карловаца са своје двоје деце: Видом и Алисом, који такође следе родитељски таленат. Обоје су музички образовани и деле љубав према мултимедијалној уметности, позоришту, музици, покрету, експерименту… Позориште је место где исказују своју креативност још од младих дана и као глумци, певачи, плесачи, а често радећи све друге послове потребне за театар. Тако су се и срели у позоришној трупи Бориса Ковача „Огледало“ и заљубили једно у друго. Када је Ана је учествовала у пројекту „Култура нове“ тада је присуствовала радионици где се учила техника ударања односно лупкања сопственог тела да би се произвели различити ритмички звукови (body percussion).

„То је водио мајстор из Италије и изузетно ми се допало, јер се не ради само унапређењу музичких вештина, него више припада социјалном театру којим смо се Марко и ја бавили. Била сам сигурна да ће се то свакако свидети и Марку, јер он је бубњар. Просто сам знала да му неће бити проблем да то своје умеће пресели на тело. Марко је почео да размишља на ту тему и убрзо смо то своје ново искуство имплементирали у дечију представу „Из Ја града у Ти град“ по тексту књиге грчке списатељице Мирсини Вигопулу“, рекла нам је Ана Врбашки.

О чему се ради у тој представи?

Марко: „Тема је како да се променимо и изађемо из стања егоцентричности у стање даровања. Адаптацију за представу је урадио Иван Правдић, заједно смо радили сонгове, а ја сам компоновала музику. Деца су глумила, а певали су „Бајићеви славуји“ (хор МШ „Исидор Бајић“ из Новог Сада). Та представа се играла у „Културном центру“ и деца су јако лепо реаговала на њу. Тако да је та техника, body перцушион, учинила да представа буде свеобухватнија, занимиљивија, а подстакла нас је и да се још боље упознајемо са том техником“.

Фото: Б. Ивановић

Каква је то техника body перкушион?

Марко: „Наше тело заиста може да буде инструмент, оно је као комплет бубњева који имају различиту дубину, висину и лупкајући се по различитим деловима тела производимо звукове. Најдубљи звук би био ударање ногама о под, док би пуцкетање прстију био највиши тон и личио би на чинеле. Лице и врат могу да створе, такође, веома интересантне звукове. То лупкање доприноси да нам тело завибрира, да буде као поток који трепери и пун је живота, а не као нека устајала вода“.

Које добробити има ова техника за оне који желе да је савладају идући на ваше радионице?

Ана: „Прва добробит је то да људи схвате да могу да се развијају без обзира на године. Покрет је тај који ослобађа. Оно што је најочигледније – користимо све делове тела, крећемо се у простору, не радимо ништа без смисла, него уводимо у нашу игру нека правила, тако да упошљавамо и мозак. Ово не тражи велико размишљање, већ присутност, што је и те како битно. Осим тога побољшава се координација покрета, пажња и концентрација. Дивно је радити с људима који нешто откривају први пут, као да су деца. Суштина је да се ништа не ради механички. Потребно је да се ослободе и да пробуде креативност, јер је основна потреба човека да буде креативан, а људи често проводе сате и сате радећи нешто потпуно безлично, осим нас малобројних који имамо среће да се бавимо уметношћу или неким послом који тражи креативност“.

Колико се рад с децом разликује од одраслих?

Марко: „Одрасли су много послушнији и у неку руку лакше је радити с њима. Деца су, с друге стране, много слободнија, али и недисциплинованија. То захтева неки другачији приступ и мало више динамике, јер им треба држати пажњу све време“.

Фото: Г. Јефтић

На који начин је техника body перцушион утицала на вас?

Ана: „Ова техника помаже у раду на свесности и освешћавању тела. То нас је инспирисало да смишљамо нове игре. Гледали смо да се што више емоционално, телесно и ментално ангажујемо и да, ако је могуће, уз то и певамо или говоримо“.

Да ли се из тог искуства родила и нека нова представа?

Марко: „Представу „Да и Ре“ смо направили прво за одрасле, а скоро смо ту представу прилагодили и за децу. Премијера је била крајем фебруара и била је веома успешна – деца су уживала. Било је кикотања, цике и вриске! Почињемо тако што ми изводимо неколико својих тачака, а после тога крећемо с дечијим песмама и увлачимо децу у представу и у игру“.

Ваше представе су интерактивне и траже од публике пун ангажман. Да ли људи зазиру да се активирају?

Ана: „Деца имају мање стега и њих је лакше активирати. С одраслима је мало другачије, али и они се на крају дивно забаве. Оно што је најбитније је да људи размене енергију. Немамо често прилику да учествујемо у нечем срдачном, а људима је управо то потребно! То може да донесе уметност и рад с другим људима. Пуно тога у овом савременом свету нас просто тера да будемо пасивни, тако да када ми увучемо људе у игру, када их подигнемо са столица и подстакнемо да играју, пљескају, да пусте глас – онда почиње забава. Колико су у стању да се опусте и допусте да се поново у њима пробуди дете жељно игре, толико и уживају“.

Ваши наступи су динамични и захтевни, како се ви спремате за то?

Ана и Марко: „Већ годинама заједно вежбамо свакодневно јогу и пранајаму (дисање). Осим тога ми живимо у природи и имамо велико имање – а ништа неће само да се ради. Гајимо за наше потребе воће и поврће, имамо велику кућу и све је узбрдо – низбрдо, тако да хтели не хтели морамо да будемо у форми и активни. То је тајна наше младоликости!“

Марина Јабланов Стојановић