Ana Vrbaški i Marko Dinjaški: Telo kao instrument

Jedan od zapaženih nastupa u režiji Višnje Obradović bio je i u TV emisiji „Ja imam talenat“ gde su ušli u polufinale.

Ovo dvoje Vojvođana žive na Stražilovu kod Sremskih Karlovaca sa svoje dvoje dece: Vidom i Alisom, koji takođe slede roditeljski talenat. Oboje su muzički obrazovani i dele ljubav prema multimedijalnoj umetnosti, pozorištu, muzici, pokretu, eksperimentu… Pozorište je mesto gde iskazuju svoju kreativnost još od mladih dana i kao glumci, pevači, plesači, a često radeći sve druge poslove potrebne za teatar. Tako su se i sreli u pozorišnoj trupi Borisa Kovača „Ogledalo“ i zaljubili jedno u drugo. Kada je Ana je učestvovala u projektu „Kultura nove“ tada je prisustvovala radionici gde se učila tehnika udaranja odnosno lupkanja sopstvenog tela da bi se proizveli različiti ritmički zvukovi (body percussion).

„To je vodio majstor iz Italije i izuzetno mi se dopalo, jer se ne radi samo unapređenju muzičkih veština, nego više pripada socijalnom teatru kojim smo se Marko i ja bavili. Bila sam sigurna da će se to svakako svideti i Marku, jer on je bubnjar. Prosto sam znala da mu neće biti problem da to svoje umeće preseli na telo. Marko je počeo da razmišlja na tu temu i ubrzo smo to svoje novo iskustvo implementirali u dečiju predstavu „Iz Ja grada u Ti grad“ po tekstu knjige grčke spisateljice Mirsini Vigopulu“, rekla nam je Ana Vrbaški.

O čemu se radi u toj predstavi?

Marko: „Tema je kako da se promenimo i izađemo iz stanja egocentričnosti u stanje darovanja. Adaptaciju za predstavu je uradio Ivan Pravdić, zajedno smo radili songove, a ja sam komponovala muziku. Deca su glumila, a pevali su „Bajićevi slavuji“ (hor MŠ „Isidor Bajić“ iz Novog Sada). Ta predstava se igrala u „Kulturnom centru“ i deca su jako lepo reagovala na nju. Tako da je ta tehnika, body percušion, učinila da predstava bude sveobuhvatnija, zanimiljivija, a podstakla nas je i da se još bolje upoznajemo sa tom tehnikom“.

Foto: B. Ivanović

Kakva je to tehnika body perkušion?

Marko: „Naše telo zaista može da bude instrument, ono je kao komplet bubnjeva koji imaju različitu dubinu, visinu i lupkajući se po različitim delovima tela proizvodimo zvukove. Najdublji zvuk bi bio udaranje nogama o pod, dok bi pucketanje prstiju bio najviši ton i ličio bi na činele. Lice i vrat mogu da stvore, takođe, veoma interesantne zvukove. To lupkanje doprinosi da nam telo zavibrira, da bude kao potok koji treperi i pun je života, a ne kao neka ustajala voda“.

Koje dobrobiti ima ova tehnika za one koji žele da je savladaju idući na vaše radionice?

Ana: „Prva dobrobit je to da ljudi shvate da mogu da se razvijaju bez obzira na godine. Pokret je taj koji oslobađa. Ono što je najočiglednije – koristimo sve delove tela, krećemo se u prostoru, ne radimo ništa bez smisla, nego uvodimo u našu igru neka pravila, tako da upošljavamo i mozak. Ovo ne traži veliko razmišljanje, već prisutnost, što je i te kako bitno. Osim toga poboljšava se koordinacija pokreta, pažnja i koncentracija. Divno je raditi s ljudima koji nešto otkrivaju prvi put, kao da su deca. Suština je da se ništa ne radi mehanički. Potrebno je da se oslobode i da probude kreativnost, jer je osnovna potreba čoveka da bude kreativan, a ljudi često provode sate i sate radeći nešto potpuno bezlično, osim nas malobrojnih koji imamo sreće da se bavimo umetnošću ili nekim poslom koji traži kreativnost“.

Koliko se rad s decom razlikuje od odraslih?

Marko: „Odrasli su mnogo poslušniji i u neku ruku lakše je raditi s njima. Deca su, s druge strane, mnogo slobodnija, ali i nedisciplinovanija. To zahteva neki drugačiji pristup i malo više dinamike, jer im treba držati pažnju sve vreme“.

Foto: G. Jeftić

Na koji način je tehnika body percušion uticala na vas?

Ana: „Ova tehnika pomaže u radu na svesnosti i osvešćavanju tela. To nas je inspirisalo da smišljamo nove igre. Gledali smo da se što više emocionalno, telesno i mentalno angažujemo i da, ako je moguće, uz to i pevamo ili govorimo“.

Da li se iz tog iskustva rodila i neka nova predstava?

Marko: „Predstavu „Da i Re“ smo napravili prvo za odrasle, a skoro smo tu predstavu prilagodili i za decu. Premijera je bila krajem februara i bila je veoma uspešna – deca su uživala. Bilo je kikotanja, cike i vriske! Počinjemo tako što mi izvodimo nekoliko svojih tačaka, a posle toga krećemo s dečijim pesmama i uvlačimo decu u predstavu i u igru“.

Vaše predstave su interaktivne i traže od publike pun angažman. Da li ljudi zaziru da se aktiviraju?

Ana: „Deca imaju manje stega i njih je lakše aktivirati. S odraslima je malo drugačije, ali i oni se na kraju divno zabave. Ono što je najbitnije je da ljudi razmene energiju. Nemamo često priliku da učestvujemo u nečem srdačnom, a ljudima je upravo to potrebno! To može da donese umetnost i rad s drugim ljudima. Puno toga u ovom savremenom svetu nas prosto tera da budemo pasivni, tako da kada mi uvučemo ljude u igru, kada ih podignemo sa stolica i podstaknemo da igraju, pljeskaju, da puste glas – onda počinje zabava. Koliko su u stanju da se opuste i dopuste da se ponovo u njima probudi dete željno igre, toliko i uživaju“.

Vaši nastupi su dinamični i zahtevni, kako se vi spremate za to?

Ana i Marko: „Već godinama zajedno vežbamo svakodnevno jogu i pranajamu (disanje). Osim toga mi živimo u prirodi i imamo veliko imanje – a ništa neće samo da se radi. Gajimo za naše potrebe voće i povrće, imamo veliku kuću i sve je uzbrdo – nizbrdo, tako da hteli ne hteli moramo da budemo u formi i aktivni. To je tajna naše mladolikosti!“

Marina Jablanov Stojanović