Ново Село: Шума у срцу окрњене петокраке
Ново Село на северу Бачке, по много чему је посебно, скрајнуто под оштрим углом на десну страну, када се пречицом у Ором долази преко Велебита из правца Кањиже. Док није изграђен тај пут пречицом, Ново Село је било најудаљеније од општинског центра Кањиже, јер се морало наоколо преко Тотовог Села, Долина и Орома.
Сада са околним насељима и пречицама је међу најудаљенијима од седишта Севернобанатског округа Кикинде, мада најбољу аутобуску везу има са знатно ближом Суботицом, седиштем Севернобачког округа.
Ново Село су подизали по завршетку Другог светског рата пролетери, када је на овом простору формирано газдинство “Пољопривреда Ново Село” на темељима национализованих имања боље стојећих газдачких салашара. Певушило се тада “Петокрака са пет пера, то је значка пролетера” и сеоске уличице конципирале у облику тада омиљеног симбола изградње социјализма.
Вероватно због тога што је замишљено да улице буду кракови звезде петокраке, овдашњи Мађари су га прозвали и Чилагфалу (Звезда село), али је ипак званични двојезични назив на мађарском Ујфалу. На плодним ораницама газдинства “Пољопривреда Ново Село” деценијама су добро рађали жито, кукуруз и други усеви, па и постизани рекордни приноси, упркос чињеницу да је селу одувек фалио један крак да би било петокрака. Када је изграђено село је свој врхунац по броју од 435 становника досегло већ 1948, али се број житеља постепено осипао, тако да је према попису 2011. имало 157, а сада се он свео на стотинка душа.
Центар Новог Села интересантан је јер ту од његовог оснивања двадесетак хектара намењено за шуму, али када су изђикале тополе су посечене. Мештанка Ангела Давид се присећа да су пре четири деценије, када је дошла у Ново Село, људи породично излазили и гости им долазили на пикнике. Шуме су на другим местима обично на ободу села или градова, а овде у Новом Селу је настала сасвим супротно – у срцу села! Село се градило око шуме, а пошто је изворна шума давно посечена, од пре десетак година се на захтев мештана обнавља, како би све малобројнијој деци омогућили да се занимају у хладовини током врелих летњих жега.
“Ново Село је мало, али треба да буде пошумљено и зелено, да би од тога користи било за мештане и државу“, сматра пензионер Динишко Фабијан. “Ако ми то и не дочекамо, на младима свет остаје, а штета би била да оволика парцела зврји празна. Село је као што видите доста јадно. Вероватно не би било тако да као некада имамо радних места, па млади одоше на све стране света, а нама старијима још мало, па знате шта следи. У позним смо годинама и како ко оде на онај свет, куће остају празне. Ево, да вам кажем за овај шор што видите испред: кућа на крају празна, у три наредне има живота, па опет празна, па срушена, чак седам празних… Ако се овако настави за десетак или петнаест година, биће то салаши, а не Ново Село. Нажалост, биће зелени салаш. Штета је што је ова Економија ту уништена, баш скроз уништена, а мислим да се то могло обновити, да се нешто ради и има бар 40-50 радних места. Не знам ко је крив, али неко јеста“.
Наш саговорник објашњава да је званично у матичне књиге уписан као Динишко, али да га уствари сви на мађарском зову Денеш. Објашњава да му је пензија мала, једва достиже око 20.200 динара, па је принуђен да приход мало допуњује из паорлука на четири хектара. Пошто има регистровано газдинство, тако да је у другом кругу лицитације испунио услове и узео у закуп парцелу од три и по хектара државне земље и тако омогућио да његових десетак комшија за баште имају по “две мотике” земље.
За животне намирнице из продавнице мора се ићи у Ором, али се зато у Новом Селу јефтино могу пазарити куће које остају празне. Јанош Војнак (66) доселио се пре четири године из Суботице, како мало у шали, мало у збиљи вели “да се гради село”.
Сазнајемо да је раније село имало толико кућа колико му је сада година, али да је преостало тек 46, доста је празних или се урушавају. Куће јесу скромне, међутим, Војнак показује на једну солидну са купатилом и телефонском линијом, одмах усељива комплетно с намештајем, телевизором, замрзивачем и осталим што се у њој затекло продата за 2.000 евра! Показује да на истој страни улице има још две-три солидне усељиве које чекају купце.
“Из града сам дошао у село да имам помало шта да радим у својој баштици, држим крмачу и мало свиња и прасади за себе да се прехранимо. Ваздух је чист и годи ми за здравље, штета је што немамо дућан. Овде у парку потрбено је направити и игралиште за децу, јер има и подлматка“, каже Војнак.
Од окрњене петокраке Ново Село четири крака с три улице: Јокаи Мора, Жигмонда Мора и Јаноша Херцега, а Маћаш Палинкаш (74) прича да је у селу од 1948. Рођен је Кањижи, али је овамо дошао са родитељима у шестој години, још док су се куће градиле и село стасавало, па су и две породице под истим кровом становале.
“Радио сам на Економији и стекао пензију као шеф машинске радионице, жао ми је што је све пропало“, носталгично констатује Палинкаш. “Нама старијима је незгодно, јер је већина мештана ту радила. У пензији сам већ деценију и по, живим са супругом. Ћерка је у Немачку изашла пре 25 година, долази годишње два пута. Струја нам мало чешће нестаје па има проблема са кућним апаратима. На аутобуске линије се не можемо жалити, саобраћа из Суботице сваких сат времена. Суботица нам је удаљена 25 километара, Кањижа 18, а до Орома је три километра“.
Текст и фото: М. Митровић