Novo Selo: Šuma u srcu okrnjene petokrake
Novo Selo na severu Bačke, po mnogo čemu je posebno, skrajnuto pod oštrim uglom na desnu stranu, kada se prečicom u Orom dolazi preko Velebita iz pravca Kanjiže. Dok nije izgrađen taj put prečicom, Novo Selo je bilo najudaljenije od opštinskog centra Kanjiže, jer se moralo naokolo preko Totovog Sela, Dolina i Oroma.
Sada sa okolnim naseljima i prečicama je među najudaljenijima od sedišta Severnobanatskog okruga Kikinde, mada najbolju autobusku vezu ima sa znatno bližom Suboticom, sedištem Severnobačkog okruga.
Novo Selo su podizali po završetku Drugog svetskog rata proleteri, kada je na ovom prostoru formirano gazdinstvo “Poljoprivreda Novo Selo” na temeljima nacionalizovanih imanja bolje stojećih gazdačkih salašara. Pevušilo se tada “Petokraka sa pet pera, to je značka proletera” i seoske uličice koncipirale u obliku tada omiljenog simbola izgradnje socijalizma.
Verovatno zbog toga što je zamišljeno da ulice budu krakovi zvezde petokrake, ovdašnji Mađari su ga prozvali i Čilagfalu (Zvezda selo), ali je ipak zvanični dvojezični naziv na mađarskom Ujfalu. Na plodnim oranicama gazdinstva “Poljoprivreda Novo Selo” decenijama su dobro rađali žito, kukuruz i drugi usevi, pa i postizani rekordni prinosi, uprkos činjenicu da je selu oduvek falio jedan krak da bi bilo petokraka. Kada je izgrađeno selo je svoj vrhunac po broju od 435 stanovnika doseglo već 1948, ali se broj žitelja postepeno osipao, tako da je prema popisu 2011. imalo 157, a sada se on sveo na stotinka duša.
Centar Novog Sela interesantan je jer tu od njegovog osnivanja dvadesetak hektara namenjeno za šumu, ali kada su izđikale topole su posečene. Meštanka Angela David se priseća da su pre četiri decenije, kada je došla u Novo Selo, ljudi porodično izlazili i gosti im dolazili na piknike. Šume su na drugim mestima obično na obodu sela ili gradova, a ovde u Novom Selu je nastala sasvim suprotno – u srcu sela! Selo se gradilo oko šume, a pošto je izvorna šuma davno posečena, od pre desetak godina se na zahtev meštana obnavlja, kako bi sve malobrojnijoj deci omogućili da se zanimaju u hladovini tokom vrelih letnjih žega.
“Novo Selo je malo, ali treba da bude pošumljeno i zeleno, da bi od toga koristi bilo za meštane i državu“, smatra penzioner Diniško Fabijan. “Ako mi to i ne dočekamo, na mladima svet ostaje, a šteta bi bila da ovolika parcela zvrji prazna. Selo je kao što vidite dosta jadno. Verovatno ne bi bilo tako da kao nekada imamo radnih mesta, pa mladi odoše na sve strane sveta, a nama starijima još malo, pa znate šta sledi. U poznim smo godinama i kako ko ode na onaj svet, kuće ostaju prazne. Evo, da vam kažem za ovaj šor što vidite ispred: kuća na kraju prazna, u tri naredne ima života, pa opet prazna, pa srušena, čak sedam praznih… Ako se ovako nastavi za desetak ili petnaest godina, biće to salaši, a ne Novo Selo. Nažalost, biće zeleni salaš. Šteta je što je ova Ekonomija tu uništena, baš skroz uništena, a mislim da se to moglo obnoviti, da se nešto radi i ima bar 40-50 radnih mesta. Ne znam ko je kriv, ali neko jesta“.
Naš sagovornik objašnjava da je zvanično u matične knjige upisan kao Diniško, ali da ga ustvari svi na mađarskom zovu Deneš. Objašnjava da mu je penzija mala, jedva dostiže oko 20.200 dinara, pa je prinuđen da prihod malo dopunjuje iz paorluka na četiri hektara. Pošto ima registrovano gazdinstvo, tako da je u drugom krugu licitacije ispunio uslove i uzeo u zakup parcelu od tri i po hektara državne zemlje i tako omogućio da njegovih desetak komšija za bašte imaju po “dve motike” zemlje.
Za životne namirnice iz prodavnice mora se ići u Orom, ali se zato u Novom Selu jeftino mogu pazariti kuće koje ostaju prazne. Janoš Vojnak (66) doselio se pre četiri godine iz Subotice, kako malo u šali, malo u zbilji veli “da se gradi selo”.
Saznajemo da je ranije selo imalo toliko kuća koliko mu je sada godina, ali da je preostalo tek 46, dosta je praznih ili se urušavaju. Kuće jesu skromne, međutim, Vojnak pokazuje na jednu solidnu sa kupatilom i telefonskom linijom, odmah useljiva kompletno s nameštajem, televizorom, zamrzivačem i ostalim što se u njoj zateklo prodata za 2.000 evra! Pokazuje da na istoj strani ulice ima još dve-tri solidne useljive koje čekaju kupce.
“Iz grada sam došao u selo da imam pomalo šta da radim u svojoj baštici, držim krmaču i malo svinja i prasadi za sebe da se prehranimo. Vazduh je čist i godi mi za zdravlje, šteta je što nemamo dućan. Ovde u parku potrbeno je napraviti i igralište za decu, jer ima i podlmatka“, kaže Vojnak.
Od okrnjene petokrake Novo Selo četiri kraka s tri ulice: Jokai Mora, Žigmonda Mora i Janoša Hercega, a Maćaš Palinkaš (74) priča da je u selu od 1948. Rođen je Kanjiži, ali je ovamo došao sa roditeljima u šestoj godini, još dok su se kuće gradile i selo stasavalo, pa su i dve porodice pod istim krovom stanovale.
“Radio sam na Ekonomiji i stekao penziju kao šef mašinske radionice, žao mi je što je sve propalo“, nostalgično konstatuje Palinkaš. “Nama starijima je nezgodno, jer je većina meštana tu radila. U penziji sam već deceniju i po, živim sa suprugom. Ćerka je u Nemačku izašla pre 25 godina, dolazi godišnje dva puta. Struja nam malo češće nestaje pa ima problema sa kućnim aparatima. Na autobuske linije se ne možemo žaliti, saobraća iz Subotice svakih sat vremena. Subotica nam je udaljena 25 kilometara, Kanjiža 18, a do Oroma je tri kilometra“.
Tekst i foto: M. Mitrović