Novo Selo: Šu­ma u sr­cu okr­nje­ne pe­to­kra­ke

Sa­da sa okol­nim na­se­lji­ma i pre­či­ca­ma je me­đu naj­u­da­lje­ni­ji­ma od se­di­šta Se­ver­no­ba­nat­skog okru­ga Ki­kin­de, ma­da naj­bo­lju auto­bu­sku ve­zu ima sa znat­no bli­žom Su­bo­ti­com, se­di­štem Se­ver­no­bač­kog okru­ga.

No­vo Se­lo su po­di­za­li po za­vr­šet­ku Dru­gog svet­skog ra­ta pro­le­te­ri, ka­da je na ovom pro­sto­ru for­mi­ra­no ga­zdin­stvo “Po­ljo­pri­vre­da No­vo Se­lo” na te­me­lji­ma na­ci­o­na­li­zo­va­nih ima­nja bo­lje sto­je­ćih ga­zdač­kih sa­la­ša­ra. Pe­vu­ši­lo se ta­da “Pe­to­kra­ka sa pet pe­ra, to je znač­ka pro­le­te­ra” i se­o­ske uli­či­ce kon­ci­pi­ra­le u ob­li­ku ta­da omi­lje­nog sim­bo­la iz­grad­nje so­ci­ja­li­zma.

Ve­ro­vat­no zbog to­ga što je za­mi­šlje­no da uli­ce bu­du kra­ko­vi zve­zde pe­to­kra­ke, ov­da­šnji Ma­đa­ri su ga pro­zva­li i Či­lag­fa­lu (Zve­zda se­lo), ali je ipak zva­nič­ni dvo­je­zič­ni na­ziv na ma­đar­skom Uj­fa­lu. Na plod­nim ora­ni­ca­ma ga­zdin­stva “Po­ljo­pri­vre­da No­vo Se­lo” de­ce­ni­ja­ma su do­bro ra­đa­li ži­to, ku­ku­ruz i dru­gi use­vi, pa i po­sti­za­ni re­kord­ni pri­no­si, upr­kos či­nje­ni­cu da je se­lu od­u­vek fa­lio je­dan krak da bi bi­lo pe­to­kra­ka. Ka­da je iz­gra­đe­no se­lo je svoj vr­hu­nac po bro­ju od 435 sta­nov­ni­ka do­se­glo već 1948, ali se broj ži­te­lja po­ste­pe­no osi­pao, ta­ko da je pre­ma po­pi­su 2011. ima­lo 157, a sa­da se on sveo na sto­tin­ka du­ša.

Cen­tar No­vog Se­la in­te­re­san­tan je jer tu od nje­go­vog osni­va­nja dva­de­se­tak hek­ta­ra na­me­nje­no za šu­mu, ali ka­da su iz­đi­ka­le to­po­le su po­se­če­ne. Me­štan­ka An­ge­la Da­vid se pri­se­ća da su pre če­ti­ri de­ce­ni­je, ka­da je do­šla u No­vo Se­lo, lju­di po­ro­dič­no iz­la­zi­li i go­sti im do­la­zi­li na pik­ni­ke. Šu­me su na dru­gim me­sti­ma obič­no na obo­du se­la ili gra­do­va, a ov­de u No­vom Se­lu je na­sta­la sa­svim su­prot­no – u sr­cu se­la! Se­lo se gra­di­lo oko šu­me, a po­što je iz­vor­na šu­ma dav­no po­se­če­na, od pre de­se­tak go­di­na se na zah­tev me­šta­na ob­na­vlja, ka­ko bi sve ma­lo­broj­ni­joj de­ci omo­gu­ći­li da se za­ni­ma­ju u hla­do­vi­ni to­kom vre­lih let­njih že­ga.

“No­vo Se­lo je ma­lo, ali tre­ba da bu­de po­šu­mlje­no i ze­le­no, da bi od to­ga ko­ri­sti bi­lo za me­šta­ne i dr­ža­vu“, sma­tra pen­zi­o­ner Di­ni­ško Fa­bi­jan. “Ako mi to i ne do­če­ka­mo, na mla­di­ma svet osta­je, a šte­ta bi bi­la da ovo­li­ka par­ce­la zvr­ji pra­zna. Se­lo je kao što vi­di­te do­sta jad­no. Ve­ro­vat­no ne bi bi­lo ta­ko da kao ne­ka­da ima­mo rad­nih me­sta, pa mla­di odo­še na sve stra­ne sve­ta, a na­ma sta­ri­ji­ma još ma­lo, pa zna­te šta sle­di. U po­znim smo go­di­na­ma i ka­ko ko ode na onaj svet, ku­će osta­ju pra­zne. Evo, da vam ka­žem za ovaj šor što vi­di­te is­pred: ku­ća na kra­ju pra­zna, u tri na­red­ne ima ži­vo­ta, pa opet pra­zna, pa sru­še­na, čak se­dam pra­znih… Ako se ova­ko na­sta­vi za de­se­tak ili pet­na­est go­di­na, bi­će to sa­la­ši, a ne No­vo Se­lo. Na­ža­lost, bi­će ze­le­ni sa­laš. Šte­ta je što je ova Eko­no­mi­ja tu uni­šte­na, baš skroz uni­šte­na, a mi­slim da se to mo­glo ob­no­vi­ti, da se ne­što ra­di i ima bar 40-50 rad­nih me­sta. Ne znam ko je kriv, ali ne­ko je­sta“.

Naš sa­go­vor­nik ob­ja­šnja­va da je zva­nič­no u ma­tič­ne knji­ge upi­san kao Di­ni­ško, ali da ga ustva­ri svi na ma­đar­skom zo­vu De­neš. Ob­ja­šnja­va da mu je pen­zi­ja ma­la, je­dva do­sti­že oko 20.200 di­na­ra, pa je pri­nu­đen da pri­hod ma­lo do­pu­nju­je iz pa­or­lu­ka na če­ti­ri hek­ta­ra. Po­što ima re­gi­stro­va­no ga­zdin­stvo, ta­ko da je u dru­gom kru­gu li­ci­ta­ci­je is­pu­nio uslo­ve i uzeo u za­kup par­ce­lu od tri i po hek­ta­ra dr­žav­ne ze­mlje i ta­ko omo­gu­ćio da nje­go­vih de­se­tak kom­ši­ja za ba­šte ima­ju po “dve mo­ti­ke” ze­mlje. 

Za ži­vot­ne na­mir­ni­ce iz pro­dav­ni­ce mo­ra se ići u Orom, ali se za­to u No­vom Se­lu jef­ti­no mo­gu pa­za­ri­ti ku­će ko­je osta­ju pra­zne. Ja­noš Voj­nak (66) do­se­lio se pre če­ti­ri go­di­ne iz Su­bo­ti­ce, ka­ko ma­lo u ša­li, ma­lo u zbi­lji ve­li “da se gra­di se­lo”.

Sa­zna­je­mo da je ra­ni­je se­lo ima­lo to­li­ko ku­ća ko­li­ko mu je sa­da go­di­na, ali da je pre­o­sta­lo tek 46, do­sta je pra­znih ili se uru­ša­va­ju. Ku­će je­su skrom­ne, me­đu­tim, Voj­nak po­ka­zu­je na jed­nu so­lid­nu sa ku­pa­ti­lom i te­le­fon­skom li­ni­jom, od­mah use­lji­va kom­plet­no s na­me­šta­jem, te­le­vi­zo­rom, za­mr­zi­va­čem i osta­lim što se u njoj za­te­klo pro­da­ta za 2.000 evra! Po­ka­zu­je da na is­toj stra­ni uli­ce ima još dve-tri so­lid­ne use­lji­ve ko­je če­ka­ju kup­ce.

“Iz gra­da sam do­šao u se­lo da imam po­ma­lo šta da ra­dim u svo­joj ba­šti­ci, dr­žim kr­ma­ču i ma­lo svi­nja i pra­sa­di za se­be da se pre­hra­ni­mo. Va­zduh je čist i go­di mi za zdra­vlje, šte­ta je što ne­ma­mo du­ćan. Ov­de u par­ku po­tr­be­no je na­pra­vi­ti i igra­li­šte za de­cu, jer ima i podlmat­ka“, ka­že Voj­nak.

Od okr­nje­ne pe­to­kra­ke No­vo Se­lo če­ti­ri kra­ka s tri uli­ce: Jo­kai Mo­ra, Žig­mon­da Mo­ra i Ja­no­ša Her­ce­ga, a Ma­ćaš Pa­lin­kaš (74) pri­ča da je u se­lu od 1948. Ro­đen je Ka­nji­ži, ali je ova­mo do­šao sa ro­di­te­lji­ma u še­stoj go­di­ni, još dok su se ku­će gra­di­le i se­lo sta­sa­va­lo, pa su i dve po­ro­di­ce pod istim kro­vom sta­no­va­le.

“Ra­dio sam na Eko­no­mi­ji i ste­kao pen­zi­ju kao šef ma­šin­ske ra­di­o­ni­ce, žao mi je što je sve pro­pa­lo“, no­stal­gič­no kon­sta­tu­je Pa­lin­kaš. “Na­ma sta­ri­ji­ma je ne­zgod­no, jer je ve­ći­na me­šta­na tu ra­di­la. U pen­zi­ji sam već de­ce­ni­ju i po, ži­vim sa su­pru­gom. Ćer­ka je u Ne­mač­ku iza­šla pre 25 go­di­na, do­la­zi go­di­šnje dva pu­ta. Stru­ja nam ma­lo če­šće ne­sta­je pa ima pro­ble­ma sa kuć­nim apa­ra­ti­ma. Na auto­bu­ske li­ni­je se ne mo­že­mo ža­li­ti, sa­o­bra­ća iz Su­bo­ti­ce sva­kih sat vre­me­na. Su­bo­ti­ca nam je uda­lje­na 25 ki­lo­me­ta­ra, Ka­nji­ža 18, a do Oro­ma je tri ki­lo­me­tra“.

Tekst i foto: M. Mi­tro­vić