Милан Колак у представи „Ромео и Јулија”

за најбољу представу војвођанских позоришта. Колико ова романтична комедија заправо ни једног гледаоца не оставља равнодушним, говори и податак да је у зрењанинском театру, од своје октобарске премијере на дан позоришта, играна увек пред препуним гледалиштем више од десет пута. Ни у другим позориштима није пролазила ништа мање успешно. Улогу Ромеа у овом Шекспировом комаду тумачи Милан Колак, који је рођен 17. априла 1993. године у Крагујевцу. Глуму је дипломирао у класи професора Никите Миливојевића на Академији уметности у Новом Саду.

* Да ли си очекивао овакав успех комада „Ромео и Јулија” и кандидовање за најбољу представу војвођанских позоришта?

- Па, што да не. Радили смо са тим циљем да направимо добру представу. Нисам сигуран која су мерила, али публика је задовољна после сваког извођења. Што се мене тиче, свој задатак смо испунили.

* Најпознатије Шекспирово драмско дело у режији Николе Завишића представљено је на другачији, модернији начин. Шта је то што ову представу издваја од осталих, рађених по истом предлошку?

- Занимљиво је то што је Шекспир сам по себи модеран, тачније свевремен. Зато толико дуго и траје. И верујем, трајаће. Комад је написан тако да све што ишчитате можете видети у себи и око себе. А Никола је само истакао неке, по његовом мишљењу, најбитније линије комада. А то су мржња и љубав. Што је, наравно, неизоставни део свачијег живота. А преовладаће онај вук којег више хранимо. Уз препоруку да је увек боље, лепше и паметније хранити љубав. Што је уједно и порука ове представе.

* Редитељ је једном приликом изјавио да је легендарна љубавна прича постављена тако да привуче и тинејџерску публику. Може ли лик Ромеа, у данашње време, када су поремећене вредности, уопште бити узор младима?

- Да, управо тако. Неопходно је у младима пробудити љубав, док још има времена. И могу вам рећи да им прија. А коме и не би. Неки од тих момака и девојака су били по први пут у позоришту. Сигуран сам да нису изашли равнодушни. Да, Ромео би на неки начин и могао бити узор у томе што је често потребно ићи до краја у својим намерама, али уједно и опасно уколико одемо у крајности које су непромишљене. Знамо како је Ромео завршио, по мом мишљењу, превише инфантилно, али он и јесте дете. Треба волети до краја – па зар је и могуће другачије!?

* Лик Јулије у овој представи тумачи Уна Ђелошевић која је, као и ти, изабрана на конкурсу који је расписало Народно позориште у Зрењанину. Колико вам је времена било потребно да „успоставите хемију” коју представљате на сцени?

- Уну знам од раније. Врло професионално, темељно, методично, посвећено је приступила раду. Када имате таквог партнера, којег само пожелети можете, врло вам је лако да се препустите, уживате и играте се. Било је дивно!

* Наступаш и у представи „Реконструкција”, у Српском народном позоришту у Новом Саду, која је заправо едукативно позориште намењено средњошколцима и студентима. Колико позориште, и култура уопште, могу данас да утичу на изградњу идентитета младих?

- Тако је. У овом тренутку, чини ми се, када готово немате догађаје или емисије едукативног и културолошког садржаја, позориште остаје једино уточиште, не само младима, у коме ћете се сакрити од свих ових осакаћених, поремећених и потпуно неисправних околности и вредности. Опет, све зависи и од индивидуалних погледа на свет. Али сам приметио да је завидан број младих разбио предрасуде и маске које нам се сервирају. На добром су путу.

* Кад би могао да бираш, у каквом филму би волео да глумиш и са којим домаћим или страним редитељима и глумцима да сарађујеш?

- Имена ми нису битна. Волео бих да играм са људима који су потпуно предани свом послу. Који приступају професионално и који су спремни за тимски рад. Остале бих волео да избегнем.

* Шта у наредном периоду можемо да очекујемо од тебе?

- Тренутно има доста тога што је у фази преговора. Али о том потом, говорићемо о томе када ствари буду сигурне.

Жељко Балабан