Путовање без циља

Редитељ Ангелчо Илиевски који је овај комад - један од Ромчевићевих релативно новијих, допуњаван и преправљан чак и за филмски сценарио - поставио на сцену Народног позоришта у Нишу, волео би да је то тако. Заједно са креативним тимом представе се и трудио да то буде - спектакл пропасти и искупљења, иронија у којој се проглашава бродолом света због недостатка праве, искрене емоције. Међутим, трајект који насељавају Говна са Запада и Свиње са Истока, на путовању од Либека (Немачка) до Санкт Петербурга (Русија), како би задовољили своје најниже пориве, евентуално може да се квалификује за Брод лудака, што он поетском сценском “инвенцијом” на крају и постаје. Али, најближе му је одређење “Брод (драмског) лудила”. Ево зашто.

Ако нас савремено друштво и подсећа на апокалиптични распад система, то је само зато што можемо да га посматрамо крајње негативно. У уметности често срећемо приказе наличја блиставе судбине, беду сјаја, ружну страну гламура... Нема ту ништа лоше. Али, ако читалац/посматрач стекне утисак да је реч о егзалтацији, генерализацији, види само беду и олош, онда су мале шансе да се једна таква слика, представа, штагод, прихвати и у пренесеном значењу, прошири њено поље значења и дејства.

Замислите ликове који се зову Нина, Јана, Саша, Јацек, Василе, а заправо представљају (све) Русе, Чехе, Србе, Пољаке, Румуне, уз атрибуте смрадови, коњи, пијанице, Цигани, кољачи... Са друге стране, парирају им Хорст, Ноа, Издавач, Маријана, Карл (...) који су шрафови, свиње, љигавци, зеленаши, балони од сапунице... Замислите лик Шефа у фазону Лас Вегаса, који “напада и Исток и Запад, мрзи све пођеднако и од свих има корист”, “метафору зла”, човека “без националног идентитета”, а “са прошлошћу интелектуалца”...

Сад замислите дијалог у којем Јацек (Пољак) каже Василу (Румуну): “Ви православци сте гомила будала”, а овај му одговори: “Не ради се о вери, коњу. То сте ви Словени багра. Знаш одакле име Славен? од латинског сцлаво - роб”!?! Замисите балерину у пензији која је одлучила да наставак каријере потражи у проституцији, писца који је објавио фрагмент романа, а већ га прогањају издавачи, удовицу која одмах након што јој је речено да је муж варао пипка младића за стражњицу...

Чак и ако је свет постао (пре)насељен примитивизмом и мржњом, ово није начин да се он таквим прикаже, поготово не да се такво нешто проблематизује, што јесте, или би бар требала да буде поента уметничког ангажмана. Овако, остала је (јефтина) фарса. Низ недоследности, једнозначности, лоших вицева, симплификација и клишеа до клишеа, без икакве, а не ваљане мотивације да служи ичему другом до, такође, најнижим побудама.

Игор Бурић