Putovanje bez cilja
“Brod ljubavi” Nebojše Romčevića vrlo lako može da se posmatra kao Meduzin splav, Nojeva barka ili čak utroba ribe koja je progutala Jonu (Levijatan).
Reditelj Angelčo Ilievski koji je ovaj komad - jedan od Romčevićevih relativno novijih, dopunjavan i prepravljan čak i za filmski scenario - postavio na scenu Narodnog pozorišta u Nišu, voleo bi da je to tako. Zajedno sa kreativnim timom predstave se i trudio da to bude - spektakl propasti i iskupljenja, ironija u kojoj se proglašava brodolom sveta zbog nedostatka prave, iskrene emocije. Međutim, trajekt koji naseljavaju Govna sa Zapada i Svinje sa Istoka, na putovanju od Libeka (Nemačka) do Sankt Peterburga (Rusija), kako bi zadovoljili svoje najniže porive, eventualno može da se kvalifikuje za Brod ludaka, što on poetskom scenskom “invencijom” na kraju i postaje. Ali, najbliže mu je određenje “Brod (dramskog) ludila”. Evo zašto.
Ako nas savremeno društvo i podseća na apokaliptični raspad sistema, to je samo zato što možemo da ga posmatramo krajnje negativno. U umetnosti često srećemo prikaze naličja blistave sudbine, bedu sjaja, ružnu stranu glamura... Nema tu ništa loše. Ali, ako čitalac/posmatrač stekne utisak da je reč o egzaltaciji, generalizaciji, vidi samo bedu i ološ, onda su male šanse da se jedna takva slika, predstava, štagod, prihvati i u prenesenom značenju, proširi njeno polje značenja i dejstva.
Zamislite likove koji se zovu Nina, Jana, Saša, Jacek, Vasile, a zapravo predstavljaju (sve) Ruse, Čehe, Srbe, Poljake, Rumune, uz atribute smradovi, konji, pijanice, Cigani, koljači... Sa druge strane, pariraju im Horst, Noa, Izdavač, Marijana, Karl (...) koji su šrafovi, svinje, ljigavci, zelenaši, baloni od sapunice... Zamislite lik Šefa u fazonu Las Vegasa, koji “napada i Istok i Zapad, mrzi sve pođednako i od svih ima korist”, “metaforu zla”, čoveka “bez nacionalnog identiteta”, a “sa prošlošću intelektualca”...
Sad zamislite dijalog u kojem Jacek (Poljak) kaže Vasilu (Rumunu): “Vi pravoslavci ste gomila budala”, a ovaj mu odgovori: “Ne radi se o veri, konju. To ste vi Sloveni bagra. Znaš odakle ime Slaven? od latinskog sclavo - rob”!?! Zamisite balerinu u penziji koja je odlučila da nastavak karijere potraži u prostituciji, pisca koji je objavio fragment romana, a već ga proganjaju izdavači, udovicu koja odmah nakon što joj je rečeno da je muž varao pipka mladića za stražnjicu...
Čak i ako je svet postao (pre)naseljen primitivizmom i mržnjom, ovo nije način da se on takvim prikaže, pogotovo ne da se takvo nešto problematizuje, što jeste, ili bi bar trebala da bude poenta umetničkog angažmana. Ovako, ostala je (jeftina) farsa. Niz nedoslednosti, jednoznačnosti, loših viceva, simplifikacija i klišea do klišea, bez ikakve, a ne valjane motivacije da služi ičemu drugom do, takođe, najnižim pobudama.
Igor Burić