Неле Карајлић: Био једном један Тесла...

а уживо ћемо га гледати у Српском народном позоришту у представи „ФБИ - досије Тесла”, 16. децембра у 10.21, на сцени „Јован Ђорђевић”. Неле Карајлић је сценариста, редитељ, композитор али и глумац у овом позоришном спектаклу о Тесли „човеку који је измислио 21. век, који је одавно мит, а имао је свој свет о којем ми дуго нисмо имали прилику готово ништа да сазнамо”.

Повод за рад на представи је било 160 година од рођења Николе Тесле и 80 година од када је наш велики научник проглашен за почасног грађанина Новог Сада (10. јула 1936), али шта је била ваша лична мотивација?

- Тесла сам по себи довољно интригантна личност да му је тешко одолети. Био је шармер у животу, изгледа да је шармантан и у смрти. Његова личност је колоритна, несагледива из једног погледа, отуда и страх свакога ко се са њиме суочио. Покушати испричати причу о њему је као кренути преко океана у гуменом чамцу. И мене је било страх док нисам нашао драматуршко решење. Главни лик не сме да буде он, него човек коме се због Тесле живот окренуо наопако.

Колико дуго је трајало ваше истраживање материјала о Николи Тесли и колико је тога у представи истинито, а колико је фикција?

- О Тесли слушам цео живот. Моји су пола из Лике, а пола из Крајине, тако да верујем да нам није потребан Фејсбук да бисмо установили неке родбинске везе. Са друге стране, колико год да сам материјала о Тесли нашао, највећу инспирацију ми је дао сам Тесла кроз своја сећања. То је он у пар реченица открио свој прави дух и радозналост. У једном моменту осетио сам да тај радознали дечак из Смиљана никад није ни престао да буде радознали дечак.

Доста сте истраживали тај људски део приче, ишчитавајући Теслину преписку са медијима и писма његових сестара. Какав је био његов и менталитет људи из његовог краја?

- О менталитету Личана могао бих да пишем данима. Имао сам их у кући, а и сам носим покоји ген. Јаки људи чврсти, непоколебљиви, упорни, тврдоглави, одани идеји. Све је то у себи носио Тесла. Могао је да буде било шта у своме животу, само није могао да буде дипломата и политичар. У тим дисциплинама човек мора да зна да лаже. Једино то он није знао.

Никола Ракочевић је, коментаришући своју улогу Тесле, рекао да често заборављамо да су велики научници били обични људи, а не богови. Да ли зато нашим великанима тешко опраштамо људскост, рецимо, као Нолету пораз?

- Ми наше великане не ценимо довољно мислећи да смо и ми у стању да тако нешто урадимо. Како раја каже... „Шта је то урадио Вук Караџић? Смислио тридесет слова, па шта? Писало се и пре њега! Или Андрић, као неки нобеловац, па колико их је било Нобелових награда до сад, а и тај Тесла... кад бих и ја толико радио колико је он радио и ја бих пронашао не једну, него две струје. Шта је радио Змај? Писао песме, чудна ми чуда.” Да неки други, мало организованији народ, има у својим редовима таква имена, од њих би направио светске брендове, а ми се према њима односимо као према равним себи. 

Ноле је иста прича. Свако од нас мисли да би и он то исто урадио, само да је имао стрпљења да тренира. Отуда Нолетови порази долазе многима као доказ да нису толико неуспешни. Замислите да вам је неко пре тридесет година рекао да ћемо имати тенисера чија ће година у којој је освојио два грен слема бити проглашена неуспешном! Рекао бих да је тај који то говори луд. А Нолету су управо такву годину прогласили неуспешном, само зато што је изгубио пар мечева. Па шта је онда успешно, мајке ти?!?

Има ли ствари које вама, у вашој каријери, никада нису опростили?

- Не знам. Треба њих питати. Опрост је тежак задатак, за многе од нас немогућ. Ко је у стању да опрости има шансу да упозна срећу. 

У представи играте полицајца Ника Нелсона, који је добио задатак од шефа ФБИ Едгара Хувера да након Теслине смрти, оде у његову хотелску собу и покупи све његове ствари. Може ли се баш све из наше (личне и државне) прошлости, успешно украсти, склонити или прекројити?

- Јадни Нелсон није ни знао у шта се уплео. Један миран и досадан живот, ремећен само љубави према картањем, одједном се узбуркао и постао неподношљив, а све због старца чије име није знао ни да изговори.

Наравно да се све може променити па и историја. Сведоци смо да је историја исто толико неизвесна колико будућност. Колико год историчари тврдили да је она егзактна наука, никако да нас у то и увере.

Рођени сте и живели сте једно време у Сарајеву, отац вам је био професор оријенталних наука које сте и сами студирали, постоји ли то искуство или наука који би могли да потпомогну да се размрсе ови компликовани балкански односи?

- За потпуни мир неопходна су два предуслова.  То су добра воља и поверење, то је оно што је на Балкану дефицитарно, а у Босни ни не постоји.

И кроз емисију „Ја волим Србију” бавите се „нама”. Да ли сте кроз ову емисију нешто занимљиво чули и научили о свима нама?

- У свакој емисији постоји барем неки податак који ме изненади, могу рећи и обрадује. Тај квиз је диван управо због тога што нас подсећа да смо велики народ, са огромном историјом и културом већом него што смо је заслужили.

Можемо да снимамо емисије више сезона, а да се питања не понављају. То је необично значајно баш у овом тренутку када смо сви пали у неку врсту апатије, безнађа, када смо изгубили самопоуздање. Овај квиз је ту да нас подсети шта све иза себе имамо, да нас охрабри. Сваки бољитак, сваки преокрет прво долази из главе.

Рекли сте да вас је на писање аутобиографије „Фајронт у Сарајеву” натерао инфаркт, јер сте схватили да ако умрете нећете оставити све оно што знате, а то би била грехота. Будући да данас ђаци читају само препричане верзије, има ли краћа верзија, по могућству у пар реченица, за „лоше ученике”?

- Тешко је из скраћених издања извући основну поуку, али када би „Фајронт у Сарајеву” изашао у само једној реченици она би могла да звучи као... „Био једном један град, а у том граду живео је један дечак.”

Снежана Милановић