Nele Karajlić: Bio jednom jedan Tesla...

a uživo ćemo ga gledati u Srpskom narodnom pozorištu u predstavi „FBI - dosije Tesla”, 16. decembra u 10.21, na sceni „Jovan Đorđević”. Nele Karajlić je scenarista, reditelj, kompozitor ali i glumac u ovom pozorišnom spektaklu o Tesli „čoveku koji je izmislio 21. vek, koji je odavno mit, a imao je svoj svet o kojem mi dugo nismo imali priliku gotovo ništa da saznamo”.

Povod za rad na predstavi je bilo 160 godina od rođenja Nikole Tesle i 80 godina od kada je naš veliki naučnik proglašen za počasnog građanina Novog Sada (10. jula 1936), ali šta je bila vaša lična motivacija?

- Tesla sam po sebi dovoljno intrigantna ličnost da mu je teško odoleti. Bio je šarmer u životu, izgleda da je šarmantan i u smrti. Njegova ličnost je koloritna, nesaglediva iz jednog pogleda, otuda i strah svakoga ko se sa njime suočio. Pokušati ispričati priču o njemu je kao krenuti preko okeana u gumenom čamcu. I mene je bilo strah dok nisam našao dramaturško rešenje. Glavni lik ne sme da bude on, nego čovek kome se zbog Tesle život okrenuo naopako.

Koliko dugo je trajalo vaše istraživanje materijala o Nikoli Tesli i koliko je toga u predstavi istinito, a koliko je fikcija?

- O Tesli slušam ceo život. Moji su pola iz Like, a pola iz Krajine, tako da verujem da nam nije potreban Fejsbuk da bismo ustanovili neke rodbinske veze. Sa druge strane, koliko god da sam materijala o Tesli našao, najveću inspiraciju mi je dao sam Tesla kroz svoja sećanja. To je on u par rečenica otkrio svoj pravi duh i radoznalost. U jednom momentu osetio sam da taj radoznali dečak iz Smiljana nikad nije ni prestao da bude radoznali dečak.

Dosta ste istraživali taj ljudski deo priče, iščitavajući Teslinu prepisku sa medijima i pisma njegovih sestara. Kakav je bio njegov i mentalitet ljudi iz njegovog kraja?

- O mentalitetu Ličana mogao bih da pišem danima. Imao sam ih u kući, a i sam nosim pokoji gen. Jaki ljudi čvrsti, nepokolebljivi, uporni, tvrdoglavi, odani ideji. Sve je to u sebi nosio Tesla. Mogao je da bude bilo šta u svome životu, samo nije mogao da bude diplomata i političar. U tim disciplinama čovek mora da zna da laže. Jedino to on nije znao.

Nikola Rakočević je, komentarišući svoju ulogu Tesle, rekao da često zaboravljamo da su veliki naučnici bili obični ljudi, a ne bogovi. Da li zato našim velikanima teško opraštamo ljudskost, recimo, kao Noletu poraz?

- Mi naše velikane ne cenimo dovoljno misleći da smo i mi u stanju da tako nešto uradimo. Kako raja kaže... „Šta je to uradio Vuk Karadžić? Smislio trideset slova, pa šta? Pisalo se i pre njega! Ili Andrić, kao neki nobelovac, pa koliko ih je bilo Nobelovih nagrada do sad, a i taj Tesla... kad bih i ja toliko radio koliko je on radio i ja bih pronašao ne jednu, nego dve struje. Šta je radio Zmaj? Pisao pesme, čudna mi čuda.” Da neki drugi, malo organizovaniji narod, ima u svojim redovima takva imena, od njih bi napravio svetske brendove, a mi se prema njima odnosimo kao prema ravnim sebi. 

Nole je ista priča. Svako od nas misli da bi i on to isto uradio, samo da je imao strpljenja da trenira. Otuda Noletovi porazi dolaze mnogima kao dokaz da nisu toliko neuspešni. Zamislite da vam je neko pre trideset godina rekao da ćemo imati tenisera čija će godina u kojoj je osvojio dva gren slema biti proglašena neuspešnom! Rekao bih da je taj koji to govori lud. A Noletu su upravo takvu godinu proglasili neuspešnom, samo zato što je izgubio par mečeva. Pa šta je onda uspešno, majke ti?!?

Ima li stvari koje vama, u vašoj karijeri, nikada nisu oprostili?

- Ne znam. Treba njih pitati. Oprost je težak zadatak, za mnoge od nas nemoguć. Ko je u stanju da oprosti ima šansu da upozna sreću. 

U predstavi igrate policajca Nika Nelsona, koji je dobio zadatak od šefa FBI Edgara Huvera da nakon Tesline smrti, ode u njegovu hotelsku sobu i pokupi sve njegove stvari. Može li se baš sve iz naše (lične i državne) prošlosti, uspešno ukrasti, skloniti ili prekrojiti?

- Jadni Nelson nije ni znao u šta se upleo. Jedan miran i dosadan život, remećen samo ljubavi prema kartanjem, odjednom se uzburkao i postao nepodnošljiv, a sve zbog starca čije ime nije znao ni da izgovori.

Naravno da se sve može promeniti pa i istorija. Svedoci smo da je istorija isto toliko neizvesna koliko budućnost. Koliko god istoričari tvrdili da je ona egzaktna nauka, nikako da nas u to i uvere.

Rođeni ste i živeli ste jedno vreme u Sarajevu, otac vam je bio profesor orijentalnih nauka koje ste i sami studirali, postoji li to iskustvo ili nauka koji bi mogli da potpomognu da se razmrse ovi komplikovani balkanski odnosi?

- Za potpuni mir neophodna su dva preduslova.  To su dobra volja i poverenje, to je ono što je na Balkanu deficitarno, a u Bosni ni ne postoji.

I kroz emisiju „Ja volim Srbiju” bavite se „nama”. Da li ste kroz ovu emisiju nešto zanimljivo čuli i naučili o svima nama?

- U svakoj emisiji postoji barem neki podatak koji me iznenadi, mogu reći i obraduje. Taj kviz je divan upravo zbog toga što nas podseća da smo veliki narod, sa ogromnom istorijom i kulturom većom nego što smo je zaslužili.

Možemo da snimamo emisije više sezona, a da se pitanja ne ponavljaju. To je neobično značajno baš u ovom trenutku kada smo svi pali u neku vrstu apatije, beznađa, kada smo izgubili samopouzdanje. Ovaj kviz je tu da nas podseti šta sve iza sebe imamo, da nas ohrabri. Svaki boljitak, svaki preokret prvo dolazi iz glave.

Rekli ste da vas je na pisanje autobiografije „Fajront u Sarajevu” naterao infarkt, jer ste shvatili da ako umrete nećete ostaviti sve ono što znate, a to bi bila grehota. Budući da danas đaci čitaju samo prepričane verzije, ima li kraća verzija, po mogućstvu u par rečenica, za „loše učenike”?

- Teško je iz skraćenih izdanja izvući osnovnu pouku, ali kada bi „Fajront u Sarajevu” izašao u samo jednoj rečenici ona bi mogla da zvuči kao... „Bio jednom jedan grad, a u tom gradu živeo je jedan dečak.”

Snežana Milanović