Наслеђа више у полемикама

про ет цонтра коментара, који су се готово без изузетка углавном вртели око једне функције која овом ЈП стоји у званичном називу. Наиме, у локалном парламенту одборници власти и опозиције, а на друштевним мрежама чланови и(ли) симпатизери разних странака, али и они политички равнодушни, сукобљавали су се око тога како ће се након гашења ЈП „Урбанизам“ чувати и штитити сомборски споменици културе на које су овдашњи житељи изузетно осетљиви, а своју забринутост овим поводом су учешћем на интернет дискусијама изражавали и запослени, сасвим очекујуће забринути за своју личну судбину.

Епилог полемике која је данима узбуђивала овдашњу јавност, познат је - ЈП „Урбанизам“ је угашен, а надлежности и запослени су „прекомандовани“ делом у ново одељење Градске управе, а делом у ЈП „Простор“, али остаје чињеница да повод најжешћих јавних и сучељавања у галаксији друштевних мрежа, заштита споменика културе, за разлику од урбанистичког наслеђа заправо није требао, ни могао бити предмет разговора из једноставног разлога што, без обзира на званични назив, сомборски „Урбанизам“ није ни био надлежан за ову врсту послова. Наиме, годинама уназад једини надлежан за заштиту сомборских споменика културе је заправо Покрајински завод за заштиту споменика са седиштем у Петроварадину, који је пре две деценије ову надлежност преузео од Међуопштинског завода у Суботици.

Ако је и за очекивати да лаичка јавност не зна коме је у опису поверених послова заштита споменичке културе, горак укус оставља чињеница да се на овом фону бриге о заштити споменика културе уопште расправљало. „Урбанизам“ никада није испуњавао ни основне предуслове да преузме ову врсту послова од ПЖСК, пошто мимо инжењера архитектуре, урбанизма и грађевине, није имао ниједног запосленог археолога, историчара уметности, сликара и вајара конзерватора, етнолога.... дакле, ниједног стручног представника хуманистичко-уметничких дисциплина који би квалификовано могао да допринесе заштити како непокретних (објекти, архео налазишта, значајна места, историјске целине...), тако и покретних споменика културе (вајарство, сликарство, примењена уметност...).

Мада се ваља чувати замки генерализације, очигледно је да је захваљујући управо надлежности Покрајинског завода за заштиту споменика културе Сомбор избегао уобичајену праксу по којој локални заводи неретко испуњавају „музичке жеље“ локалних властодржаца у складу са дневно-политичким или интересима инвеститора који се, потпуно логично и очекивано, руководе искључиво профитом. С друге стране, немајући властити завод за заштиту споменика културе, Сомбор са својом далеко импресивнијом историјом, у поређењу са својевремено далеко мањим српским и војвођанским варошима, има мање штићених непокретних споменика културе.   

М. Миљеновић

Само један од изузетног значаја

Сомбор  има готово ненарушену просторну културно-историјску целину - кварт омеђен гласовитим Венцима, свакако боље одржавану од такође импресивног Петроварадинског подграђа. Међутим, Сомбор има само осам значајних споменика културе, док на овом степену заштите Суботица може да се похвали са 58 објеката, Панчево са 31, а Нови Сад са 40. Сомбор далеко боље котира када су у питању непокретни споменици културе који имају степен заштите од великог значаја, којих у сомборском случају има 25, али потпуно поразно може да делује податак да у рангу споменика културе од изузетног значаја, дакле објекта чији је степен заштите утврдила Народна Скупштина Републике Србије, Сомбор може да се подичи у свега једном случају, оном православног храма Светог Јована Претече, саграђеног у садашњем облику 1790. године, док само општина Пећинци има четири објекта на овом степену заштите.