„Српски квалитет” сву демагогију истерује на чистац

наших грађана, а не забрана увоза. О чему се ради можда ће набоље моћи да покаже пример „Српског квалитета”. 

Грађани ће ускоро у трговинама моћи да купе прехрамбене производе с ознаком „Српски квалитет”, а агроекономисти и произвођачи верују да ће то повећати продају и производњу домаћих производа. „Српски квалитет” моћи ће да понесу само производи сачињени искључиво од сировина које потичу из Србије.

Да ли ће „Српски квалитет” погурати наше ратарство, повртарство, воћарство или сточарство, остаје да се види, али ће сигурно развејати многе заблуде и показати да ли на одлуку наших људи о куповини утиче квалитет, порекло производа или пак цена. Такође, многим демагозима који годинама причају бајке о нашем и о европском аграру, ваљда ће „Српски квалитет”, овако или онако, затворити уста. 

У чему је проблем? Нећемо генетски модификовану храну, смета нам пасуљ из Киргистана и бели лук из Кине, против смо увоза јефтиног меса из Европске унија или из Бразила и Аргентине, смета нам што се на Западу за исхрану домаћих животиња користи ГМ соја па онда прерађевина од тих животиња продају и нама, тврдимо да нас затрпавају јефтином и неквалитетном храном из ЕУ, кажу да масовно увозимо замрзнуто ово и оно, да једемо цревца и кожурице од туђих свиња... Уз све то иду тврдње да је наше најбоље и најздравије, али да нико неће да заштити ни нашу производњу ни наше потрошаче, који немају појма шта купују и шта једу. Као спасоносно решење, такви критичари обично предлажу забрану увоза или увођење царинских или ванцаринских баријера. Тако већ деценијама. Просто речено, кад год се појави неки проблем с нашом пољопривредом, они би да забранимо увоз, али очекују да наше производе продајемо без икаквих ограничења, а то, наравно, не пије воду. Не може и јаре и паре. Чак и да занемаримо чињеницу да месо животиња храњених ГМ сојом користе и грађани Европске уније, забрана увоза никада није била нити може бити решење. Ако хоћемо да извозимо, морамо и друге пустити да продају код нас...

Пошто забране нису могуће, „Српски квалитет” је идеалан начин да демагогија престане и да се наша производња и пласман хране коначно поставе на право и реално место.

Грађани ће имати могућност избора па ако хоће јефтине виршле од увозних сировина – купиће њих, а ако хоће наше и нешто скупље – купиће домаће. Исто ће важити и за месо, лук, пасуљ, и сву осталу храну.

Све ће бити јасно. Брана прекомерном увозу хране неће бити државне забране и спорови с Европском унијом или Светском трговинском организацијом већ слободна воља сваког грађанина Србије, а то је суштина слободног тржишта и слободне тржишне утакмице. То је и једини начин да људи који живе у Србији подстакну српску пољопривреду. Ако хоће и ако имају пара за то. Ако морамо да одаберемо јефтиније а неквалитетније не зато што нам је хир већ зато што немамо пара, онда се и то грађанима мора омогућити па ако је из увоза, онда нека буде из увоза.

Агроекономски аналитичар Милан Простран истиче да је „Српски квалитет” одлична ствар, али је нагласио и да је веома битно да се у целом том процесу означавања жигом „Српски квалитет” до краја испоштује мониторинг, односно да буде испраћен пут од земљишта, сировине па до финалног производа који долази до потрошача.

Простран је подсетио и на то да је у свету тренд да се домаћи произвођачи штите кроз паролу „Купујмо домаће”, наглашавајући да то више није флоскула већ да то раде и најразвијеније земље, попут Француске, која је један од великих произвођача хране у ЕУ.

– Ми морамо да видимо како да учинимо српску пољопривреду конкурентнијом у процесу ка ЕУ – навео је он. – Ја сам за одрживу пољопривреду и принцип “у се и у своје кљусе”. Ми морамо добро сагледати све оно што нам носи либерално тржиште, које веома лепо звучи, али малим земљама с малим економијама оставља мало простора да буду конкурентне.

Ознака „Српски квалитет” намењена је за означавање пољопривредних и прехрамбених производа у сектору производње и прераде млека, меса, воћа, поврћа, житарица, уљарица, грожђа и меда, односно имаће је само они производи за које произвођач може да докаже да основна сировина потиче из Србије, али и који су по квалитету изнад конкуренције.

Како је наведено у Уредби, захтеве за могућност коришћења жига произвођачи хране подносиће Министарству пољопривреде, а посебно оформљена стручна комисија за процену одлучиваће о томе који ће произвођачи добијати решења о праву коришћења те ознаке. Ти произвођачи ће бити уписани у посебан регистар, одакле ће бити брисани ако се утврди да су производи с ознаком „Српски квалитет” престали да испуњавају услове у складу с Уредбом.

Произвођачи пољопривредних и прехрамбених производа који се означавају ознаком „Српски квалитет” дужни су да за те производе донесу спецификацију која мора да садржи назив производа, податке о пореклу и квалитету основне сировине од које је произведен и опис три посебна својства производа у односу на прописане захтеве квалитета за сваку врсту производа.

Ако се испоштује све процедуре и стандарди, барем ће бити јасно шта купујемо и због чега. Такође, на основу онога шта људи буду куповали, биће јасно да ли држава треба да подиже стандарде у производњи хране или стандарде у новчаницима.

Дејан Урошевић

Предуслов да се крене даље

Истеривање демагогије на чистац није значајно да би се некоме нешто доказало већ да би цела пољопривреда могла кренути напред и да се не живи у илузијама. Ако наши купци буду спремни да квалитет плате више, ти производи ће бити цењени и на европском и на руском тржишту или било где другде. Ствар је проста: оно што неће наши купци, сигурно неће хтети ни они у Италији, Немачкој или било где другде.

Наравно, предуслов је да се гарантује квалитет и порекло онога што носи етикету „Српски квалитет” јер ако једно буде писало, а друго спаковано, онда смо yабе кречили.