Најјефтинија понуда на крају се често прескупо плати

док се земљама Европске уније тај критеријум користи само у 22 одсто јавних набавки. У исто време, код нас се само у око 15 одсто набавки користи критеријум економски најповољније понуде, док је тај проценат у земљама Европске уније чак 78 одсто.

Таква логика куповине робе или услуга у јавним набавкама – које су најјефтиније и иза којих нема гаранције квалитета – довела је до тога да Србија по економичности није ни близу европског просека, где је основни критеријум управо квалитет и рок трајања онога што се новцем из државне касе купује. Јер, искуство је показало да, када се купи најјефтиније, треба рачунати на обавезне додатне трошкове, што може довести до тога да оно што је узето јефтино на крају заправо кошта много скупље него да је купљено скупље, а квалитетније.

Директор Управе за јавне набавке Предраг Јовановић објашњава да је најнижа цена оправдана у оним случајевима у којима постоји неки стандард, а као пример наводи куповину папира А-4 формата.

– Међутим, у 80 одсто случајева у ЕУ, користи се економски најповољнија, а не најјефтинија понуда – објашњава Јовановић.– Цена је само један од фактора, али не пресудан. Код нас је сасвим обрнуто, 80 одсто понуда које се одаберу су најјефтиније. У јавним набавкама код нас се дешава да морате да објашњавате када се одлучите за понуду која није најјефтинија, а у Европи је то другачије.

Другим речима, како тврди, најјефтиније често није и економски најповољније јер је квалитет робе све слабији, због чега је она често неупотребљива. Најјефтинији уређаји и опрема се често кваре, а немају добар сервис, јефтине хируршке рукавице чешће пуцају, па тако јефтино на крају буде много скупље. Зато Закон о јавним набавкама највише вреднује понуду која је економски најповољнија, али се тај критеријум у пракси недовољно примењује.

Пракса је показала да је критеријум најниже понуђене цене погодан за набавку високостандардизованих једноставнијих добара, док је код набавке сложенијих добара и услуга, осим цена, потребно користити и друге елементе вредновања. По оцени међународне експерткиње за јавне набавке из Хрватске Маје Кушт, критеријум економски најповољније понуде један је од „алата” у јавним набавкама који наручиоцима омогућава да захтевају додатни квалитет.

– Тако се од понуђача може захтевати да уређај буде енергетски ефикасан, функционалан, или да произвођач наручене робе запошљава лица с посебним потребама – рекла је Маја Кушт. – Тај критеријум се у неким западноевропским земљама примењује у 80 одсто набавки. Међутим, критеријум економски најповољније понуде не допушта наручиоцу да у својој наруyбини захтева да је производ који купује у што већој мери домаћег порекла. Такав захтев се тумачи као дискриминација страног понуђача. Српски Закон о јавним набавкама сада даје предност домаћем понуђачу, тако што се цена његове понуде умањује пет одсто. С приближавањем чланству у ЕУ, Србија ће морати да одустане од таквог „перференцијалног третмана” домаћих предузећа.

Љ. Малешевић

Транспарентност наших јавних набавки боља од европске

Док Србија каска у економичности јавних набавки за ЕУ, у транспарентности поступка бележи резултате боље и од просека европске заједнице. Наиме, у Србији се тренутно у 97 одсто случајева тендери завршавају у отвореном поступку, док је свега три одсто резервисано за оне који се заврше путем директних преговора. Просек отворених поступака у ЕУ је пет одсто.