Бављење етно музиком је борба са ветрењачама

Да ли се њихов труд макар цени, ако се већ, по природи ствари, не исплати? Троје младих музичара из Београда доказују да се уз вољу, снагу, позитивну енергију и срдачност може победити свака недаћа. Њих је новосадска публика могла да чује на овогодишњем Фестивалу уличних свирача, а ово је идеална прилика да од њих нешто и научи. Реч је о пијанисткињи Катарини Ранковић (26), виолинисткињи Љубици Дамчевић (25) и перкусионисти Петру Зоркићу (30), односно чланицама бенда “Катарина&Љубица Дуо”, којима се Пера понекад придружи.

- Тешко је бити млад музичар у Србији - каже Љубица. - Толико тешко да се сваког јутра пробудите с питањем да ли треба да радите нешто друго што ће вам, макар, плаћати рачуне. Али љубав и вера вас терају да се пробудите, заказујете концерте и свирке с надом да ће сутра бити боље. Ситуација је веома тешка, јер су готово сва места у школи или оркестрима попуњена, а Србија није толико отворена за испољавање различитих видова уметности.

Катарина сматра да је и “тешко и нимало тешко” бављење музиком у нашој земљи. У неким тренуцима јој је велика борба, али је свесна да је таква ситуација свугде на свету, с тим што друге земље имају предност јер су уређеније и имају више новца.

- Ипак помислим, за оног ко жели да ради и има енергију, космос је једна толико јака сила, да ће му то и послати, па се увек водим другом страном, и у овом тренутку не могу да се жалим, јер увек може да буде горе - оптимистична је Катарина, која са Љубицом свира етно музику, али уз комбинацију класичних и yез елемената. - Свакако да је бављење том врстом музике у Србији непрестана борба са ветрењачама али увек има публике за све, па и за нас. Мислим да имамо едуковану публику, а могу и да кажем да је ситуација све боља.

Управо уз ритам Балкана због којег су постале препознатљиве, најбоље иду перкусије и контрабас. Тако с времена на време свој дуо претворе у трио који, како су се сложиле, Петар “зачини” својим перкусијским умећем.

- Код странаца је наша музика егзотична и показују велико интересовање кад било ко с наших простора свира у том маниру - прича Петар, надовезујући се на Љубичину изјаву да се улична музика у Србији такође поправља. - Узрок томе је што музички образовани људи не могу да живе од музике на другачији начин, не могу да дођу до посла, да организују свирке, па свирају на улици. Увек има музике код нас, зато постајемо музички културнији.

“Катарина&Љубица” су до сада сарађивале са многим познатим музичарима од којих посебно издвајају Марка Луиса и Најyела Кенедија, али су и веома поносне на сарадњу са позориштима и циркусима где имају прилику да саме компонују. А све то им, као и остали ангажмани које имају, представља својеврсни врхунац у каријери.

- Мислила сам да ће постојати врхунац моје каријере, али сваки наступ и концерт ценим и доживљавам као најважнији - каже Љубица, док је Катаринина жеља, која може да оде у космос, да има наступ ауторских композиција са неким великим симфонијским оркестром. А Петар се шали да би његов највећи успех био када би свирао у том оркестру.

Њихови снови, пак, нису само њихови. А да би већина младих, који имају сличне циљеве у животу, имало прилику да дођу до плодова свог рада, неке ствари морају да се промене из фотеље.

Леа Радловачки

Шљокице у космосу

А, можда, постоји и другачија, романтичнија варијанта за решавање проблема и то не само у култури.

- Мени није јасно зашто нема мало више љубави на овој планети? Ја бих то јако волела, јер се само љубав за љубав даје, и то није фраза, то је мантра. И, зато, како шаљеш шљокице у космос, тако ти се оне и враћају - узвикује Катарина додајући да смо ми сада на планети Симфонији где је све хармонично. Љубица одговара да некима није у интересу да има више љубави, културе, образовања и слободе, а Петар се шаљиво надовезује филозофским питањем: “Шта је то - слобода?”