Свакодневни живот у средњовековној Србији

који су објавили Балканолошки институт САНУ и издавач „Клио”.

Књигу, која је донекле измењена верзија првог тома серије историографских монографија велике групе аутора о приватним  животима у Србији од средњег века до наших дана, написали су Марко Поповић, Смиља Марјановић-Душанић и Даница Поповић.

О овој јединственој синтези политичке, друштвене и културне историје средњовековне Србије, коју је на енглески превео Чарлс Робертсон, говорили су, поред двоје аутора (Даница Поповић и Смиља Марјановић Душанић) и Вујадин Иванишевић, научни саветник Археолошког института САНУ и докторант са београдске византологије Александар Савић, а скуп је отворио Војислав Павловић, заменик директора Балканолошког института САНУ.

Павловић је поздравио госте Конгреса и публику која је дошла да чује шта о новој верзији књиге објављене првобитно пре 10 година кажу њени аутори, и констатовао  да је то пионирски рад у коме је дата свеобухватна историја српског друштва у средњем веку, али прилагођена страним читаоцима који нису упознати са детаљима политичког живота немањићке државе и нешто је краћа од првобитне верзије.

Он је препустио реч Мирјани Марјановић Душанић, уредници едиције „Полис” у ИК „Клио” која је заслужна и за уређивање овог дела, пошто је укључено у ову едицију, иначе, најпопуларнију међу библиотекама овог издавача. Цитирајући француског истроичара Жоржа Дибија, она је казала да је у његовом монументалном подухвату да обухвати приватне животе западног света, од антике до 20. века, инсистирао да је током средњег века веома тешко било раздвојити сфере приватног и јавног живота и да то важи и код нас.

Наиме, према њеним речима инсистирајући на разликама између јавног и приватног живота, то не значи да се те две категорије изразито одвајају већ да су оне дубоко испреплетане и само уколико се истраже обе области може да се дође до комплетнијег разумевања живота појединаца и њиховог приватног света.

Књига, истакла је уредница, „сабира резултате досадашњих истраживања свакодневног живота у Србији уз поређење са земљама Западне Европе, Византијом и територијама у њеном окружењу”.

- У средишту пажње аутора је појединац, од владара, племића, преко градског и сеоског работника, до војника и духовника и њиховог односа према свету и окружењу, навикама и веровањима. Кроз цело дело прожимају се политичка, привредна и културна историја што омогућава потпунији увид у једну удаљену епоху, често посматрану кроз призму историјског следа догађаја - истакла је Душанић.

Подсетивши да проучавање приватног живота у Средњем веку представља посебан изазов, она је подвукла да је то посебно тешко у нашој средини, јер су углавном уништени секуларни објекти из периода пре турског освајања, поготово вреднији предмети из владарских и племићких дворова који су били потпуно опљачкани.

Ту празнину донекле надокнађују археолошка ископавања која износе на видело предмете из свакодневног живота, док су писана сведочанства, која су углавном писали припадници виших слојева друштва, веома пристрасни. Покушај да се склопи иоле кохерентна слика је прави подвиг, истакла је Душанић и додала да је проучавање приватног живота тек од недавно ушло у српску историографију. За византологе, како је приметила, веома је занимљиво упоређивање приватног живота у Србији са оним у Византији, којој је Србија гравитирала, али је већ примећено да су се у нашој средини прихватали и утицаји са Запада. Она је приметила да је рад свих историчара који су се бавили темом приватног живота за прву монографију допринео да се формирају неки оквири у оквиру којих треба радити, што сада олакшава новим генерацијама да попуњавају постојеће велике празнине.

Иванишевић је ставио акценат на опис садржаја књиге која нам први пут откирва не само историјска збивања и духовни живот у Србији, већ и живот појединаца - од владара, до рудара и себара. Тако се историја Србије не посматра само кроз политичке догађаје, већ открива обичаје, веровања, идеале, страхове који се откривају из фрагмената рукописа, оштећених фресака, полусрушених храмова и тврђава у којима се могу пронађи остаци свакодневног живота наших предака.

Највећа вредност књиге је, сматра Иванишевић, што доноси веома синтетичку слику о свету када је Србија била велесила на Балкану. Ово дело, сматра он, биће корисни извор информација и за стручњаке, али и за лаике које занима средњи век и поуздани је извор за даља истраживања.

Књига је, закључио је Иванишевић, веома прегледно организована тако да се на основу садржаја могу посебно пратити живот на дворовима, у градовима, у руралним срединама, као и животи војника, манастирских братстава, али и подаци о исхрани, одевању, празницима, па и о слободном времену.

У галерији „Прогреса” се, у време Међународног конгреса византијских студија, одржава и сајам књига посвећених византијским студијама десетак страних издавача и српских, попут Еволуте, Клиа, Карпоса, Дерете, као и Византолошког института САНУ.

Р. К.

Прворазредно дело

Савић је своје излагање посветио превођењу са српског на енглески и пре свега је одао признање преводиоцу да је успео да се „избори” са именима и да текст учини разумљивим и широј читалачкој публици. Он је, такође, приметио да је у периоду између два издања било значајних открића која су унета у ово ново на енглеском, за које сматра да је „отворена” књига која треба да се допуњује током наредних година.

Савић је оценио да је књига прворазредно дело настало на основу одличног познавања њених аутора археологије, историје и  историје уметности и светао је пример како треба у иностранству промовисати српску историју.