КОРЕОГРАФ ЈОАН БУРЖОА: Онај који пада

Након што је наступао са бројним реномираним кореографима, Јоан Буржоа је 2010. године основао сопствену трупу., да би од 2016. до 2022. био директор Националног кореографског центра у  Греноблу. Посвећен уметности која је радикално мултидисциплинарна, физичка и иновативна, Буржоа надгледа перформансе, сарадње и радионице у свим деловима света, док су његове поставке заправо креације везане за локацију, које се самим тим ослањају на енергију и посебности окружења. Његове радове подједнако познаје публика париског Лувра, Опере у Ослу или Гетеборгу, као и обожаваоци Харија Стајлса и Селене Гомез.  Уручеwе награде „Јован Ћирилов – за корак даље“ планирано је у оквиру предстојеће едиције БФИ, када ће његов комад „Онај ко пада” бити изведен у Српском народном позоришту.  
Често истражујете однос између тела и сила физике као што су гравитација и равнотежа. Како те силе преводите у уметност у Вашем делу „Онај ко пада”, који ће 5. априла бити у прилици да види и новосадска публика?
– У комаду "Онај ко пада" бавио сам се специфичном театралношћу која потврђује централну премису: свака ситуација рађа се из односа снага...  Сценографија почива на једноставном елементу: нестабилна подлога, коју покрећу механизми уз силу равнотеже, центрифуге, инерције и равнотеже. На тој покретној површини, извођачи покушавају да се одрже на ногама, што рефлектује суштинско људско стање – ми верујемо да смо господари наших живота, али нас оповргавају силе које на нас утичу. Разноликост принципа физике који управљају овом структуром узрокује све ситуације. Сваки покрет је одговор на силе које нас превазилазе! Мој циљ је да продубим то истраживање како бих стигао до позоришне форме која се налази на граници где се ствари откривају. Тај поступак почива на принципу из савременог циркуса: извођач није власник својих покрета, већ служи као вектор кроз који делују силе које трпи. Овај избор осликава посебну визију човечанства. По узору на наше место у универзуму, човек није у средишту радње, чак се и сама идеја средишта повлачи како би уступила место невидљивим феноменима. 
У комаду „Онај ко пада”, пет извођача балансирају на нестабилној површини. Шта за Вас представља та равнотежа у контексту људског бивствовања, и како се она по вама одсликава у изразу физичке снаге извођача на сцени?
– У овом комаду равнотежа на нестабилној површини постаје моћна метафора људског стања. Та крхка, претећа равнотежа приказује нашу свакодневну борбу у потрази за стабилношћу у свету који је у непрестаном покрету. То је алегорија за небројене изазове са којима се суочавамо: попут сила које нас превазилазе, неизвесности и неопходним прилагођавањима како би напредовали у животу. На сцени, извођачи превазилазе те тензије кроз своје покрете. Они не покушавају да успоставе потпуну контролу, већ се труде да одговоре силама којима су изложени – гравитацији, инерцији, равнотежи. Тај физички одговор указује на то да је човечанство уједно крхко и отпорно. Мене занима управо тај тренутак осцилирања између пада и придизања, између понора и врха. Експресија физичке снаге извођача такође је израз универзалне истине: ми непрестано комуницирамо са свиме што нас окружује, прилагођавајући наш положај како би остали усправни, у буквалном и пренесеном смислу. У овом контексту, равнотежа није непромењиво стање, већ процес у који непрестано еволуира, заједнички напор који резонује са оним што човечанство доживљава.
У Вашем раду, извођачи су често управо „вектори силе“, који су превасходно одговор на спољне услове, а ређе они који иницирају покрет. Шта вас толико фасцинира у тој пасивној улози, и на који начин она одражава људску природу?
– Мене изузетно занима идеја да човек није изолован ентитет, већ биће које је у непрестаној интеракцији са својим окружењем. Ако већ извођаче замишљамо као „векторе силе“, мој задатак је да истакнем начине на које сви ми трпимо утицаје, друштвене, природне и физичке, који управљају нашим активностима. Не ради се, дакле, о „пасивној улози“, већ о слушању и ослушкивању. Те теме своде се, у суштини, на питање присуства. Ради се о етичком питању.  Опет, све то одражава суштинску истину нашег људског стања: ми готово никада нисмо господари нас самих, већ смо у непрестаном дијалогу са светом који нас окружује. Та перспектива ми омогућује да радим на естетици где покрет настаје из интеракције више него из воље појединца, стварајући тако понизну и поетичну слику човечанства.
Сарађивали сте са бројним уметницима из различитих дисциплина, од бенда „Колдплеја” и планетарно популарног Херија Стајлса до визуалних уметника и редитеља. Како приступате тим интердисциплинарним сарадњама, шта сте научили захваљујући њима, и шта сте од тога уврстили у вашу сценографију?
– Свака сарадња је прилика за истраживање нових уметничких хоризоната. Трудим се да пронађем заједнички терен где наше експресије могу да се сретну, да започну међусобни дијалог и да се допуњују. Та искуства су ме научила да прилагодим свој поглед и обогатим уметнички вокабулар тако што у њега уносим различите сензибилитете. То ми је омогућило и да унапредим своје разумевање начина на који уметност може доћи до шире публике без прављења претераних компромиса. Те интердисциплинарне сарадње хране моју уметничку праксу и охрабрују ме да ширим традиционалне границе сценског наступа. Коначно, захваљујући свим тим сарадњама, трудим се да унапредим универзалност својих дела. 
Често тврдите да Ваши радови превазилазе границе између различитих облика уметности, попут савременог циркуса, игре и позоришта. Како перципирате еволуцију тих граница током Ваше каријере, нарочито након управљања Националним кореографским центром у Греноблу?
– Наш посао, који је у својој бити трансдисциплинаран, упућује нас на сарадњу са различитим уметничким секторима. То нам омогућује да спознамо њихове различите динамике, које су понекад супротстављене. На почетку моје каријере, моја активност углавном се одвијала у оквиру установа културе. Мој рад постао је уочљив захваљујући невероватној и јединственој мрежи француских установа, развијаној захваљујћи послератној политици децентрализације културе. Међутим, та мрежа губи на снази, што ме је навело на једно размишљање: „установу“ доживљавам као место константне тензије између две силе: напредне силе, која са собом носи иновације, и конзервативне силе. Као уметник на челу једне такве установе, увек сам фаворизовао напредну силу и подстицао отварање и разбијање баријера. Такав приступ изградио је у моје време идентите институција на чијем челу сам био.
Међутим, са временом, француске институције су постале крхке, а ковид пандемија додатно је нагласила њихове потешкоће и натерала их на бројне компромисе. У данашње време, установе културе пролазе кроз тежак период, нарочито због тога што не успевају да трансофрмишу своје моделе рада. Те потешкоће јачају конзервативне тенденције, кочећи неопходне промене. Убеђен сам да морамо хитно осмислити нове моделе рада који су прилагођени изазовима нашег времена.
Мирослав Стајић