Убиство Тијане Јурић променило српско друштво

 нестала у Бајмоку при повратку кући, а у потрагу се дала цела Србија. Све до 7. августа није се знало шта се тој петнаестогодишњој девојчици догодило и да ли је жива, а онда је постало јасно да је она отета, силована и свирепо убијена.

Несрећну девојчицу је у ноћи између 25. и 26. јула код спортског центра „Рата” у Бајмоку „голфом 3” ударио месар из Сурчина Драган Ђурић, а потом је увукао у аубомобил и одвезао изван села. Над повређененом  Тијаном брутално се иживљавао и на крају је задавио дуксом. Тело је потом закопао на напуштеној депонији код насеља Алекса Шантић.



Ухапшен је 7. августа на радном месту у месари у Сурчину. Пао је на полиграфу и признао злочин, а онда је одвео полицајце до места где је закопао тело. Полицајци који су били на месту злочина затечену сцену памтиће до краја живота, а нико од њих није могао зауставити сузе због брутално убијене девојчице Тијане.



За Тијанине родитеље протекле две године од тог монструозног чина време као да је стало. Они још увек траже начин како да се изборе с чињеницом да у кући нема више њене песме, смеха и доброте. И многи други у Суботици и околини и данас памте њен милозвучни глас на који нико није остајао равнодушан, а ових дана као да се у том крају са свих страна чује Тијанин последњи снимак на којем она са својим пријатељима пева руску песму „Рјабинушка”, од које сузе саме теку. Њен отац Игор Јурић истиче да га вређа само помињање Тијаниног убице јер бол за његовим детом ништа не може умањити нити је може вратити. Фондација која носи Тијанино име, истиче отац, за годину и по рада учинила је много за српско друштво.



– Било је много акција: од доношења „Тијаниног закона”, неколико кампања за подизање свести о безбедности деце, превентивних пројеката против насилника, педофила, трговаца људима, до подршке талентованој деци, каква је и Тијана била – каже Јурић. – У наредном периоду борићемо се и за увођење казне доживотне робије с тешким принудним радом. Подржавам државу у ставу да после убиства трогодишњег детета у Вратарници пооштри казнену политику, али сматрам да то није довољно. Увођење доживотне робије би једном за свагда искључили појаву повратника, насилници би заувек били склоњени с улице.



Сурчински касапин тридесетшестогодишњи Драган Ђурић осуђен је на 40 година робије. Затворске дане проводи у затвору „Нова скела” у Падинској Скели, где је доведен 28. октобра прошле године. Први месец био је у пријемном одељењу за процену личности и био је сам у ћелији. После тога је добио „цимера”, има право на посете и пакете, али га у затвору обилази само мајка Макивија, и то једном у три месеца.



У Управи за извршење кривичних санкција наводе да Ђурић не прави проблеме и да се придржава затворског кућног реда. На располагању су му кабловска телевизија, топла вода, туш-кабина, а има радни сто, два ормана и два кревета, за себе и цимера. Током дана има право и на двосатну шетњу, али за разлику од већине других осуђеника, није запослен ни у једној од затворских радионица. Ђурићу је остало још 38 година робије, што значи да би на слободу могао изаћи са 74 године живота и након тога наставити да живи као да није на монструозан начин заувек прекинуо једну младост, убио анђела пред којим је била будућност и који није још стигао ни да рашири своја невина крила.

Љ. Малешевић