Кад инжењери музу краве, доктори науке беже из земље

 до зачеља Европе. Могу наши креатори економских политика да причају шта год хоће, али су две ствари  необориве. Без велике привреде нема ни мале, а без  науке у привреди нема ни привреде ни развоја ни предузетника ни предузетничког духа. 

Приватизација у Србији или такозвана транзиција почела је тако што су поједине нове газде  које су се за тепсију рибе дочепали пољопривредних предузећа, инжењере и ветеринаре слали да музу краве, а завршава се тако што у привреди више и нема доктора наука. Шта ће оваквим газдама наука?

Докле смо догурали  потврдио је недавно министар просвете, науке и технолошког развоја Срђан Вербић рекавши да у Србији имамо 12.000 истраживача. "Њих немамо много, мање него у неким другим земљама у окружењу, али они ипак остварују неки завидан резултат", рекао је Вербић и додао да је потребно веће интересовање привреде за сама истраживања, јер доктора наука у привреди скоро да немамо.



Након ове изјаве министра, јасно је да не треба пуно мудрости да би се видело да се одлив мозгова из ове државе не дешава зато што млади и образовани напросто воле да живе на крајевима света од Ванкувера до Велингтона, већ зато што победницима транзиције у Србији они и не требају. Ако млади и образовани одлазе, ко ће онда да развије домаћи економију. Страни инвеститори? То је само пролазно и прелазно решење јер ни једну државу на свету нису развили и на високом економском ниво одржале стране инвестиције.



А зашто нашим великим привредницима не требају доктори наука. Па икао нико не жели на ову тему да говори јавно и озбиљно, јасно је да у Србији тајкуни или пропадају или се баве пољопривредом и прехрамбеном индустријом. Највећи извозници из Србије су стране компаније док наши углавном свету продају пшеницу, кукуруз, шећер ... Њима нити требају развојни технолошки центри нити пуно доктора наука, јер су они у ствари најбољи  доктори  неопходни за бизнис којим се баве и на начин којим се њиме баве.



Да је проблем у онима који воде наше компаније, а не у знању показује одлив мозгова. Према подацима проф. др Владимира Гречића, експерта за миграције, Србија данас на свим континентима има 30.000 интелектуалаца, стручњака, професора, студената, научника, који дају велики допринос развоју тих држава. Гречић, професор у пензији, рекао је да по подацима из 2010. године, у Европи имамо 4.000, а у Америци чак 6.000 научника, од чега 35 академика.



Научника из Србије има у Канади, Немачкој и све више у Великој Британији, навео је Гречић, аутор књиге "Српска научна дијаспора". Он је у својој студији навео да су Британци израчунали да школовање једног интелектуалца вреди најмање 300.000 евра.

Србија је исељавањем 30.000 образованих људи поклонила Северној Америци и Европи девет милијарди евра, колико је дала за образовање српске памети коју деценијама извозимо, навео је он, укључујући у овај износ, не само трошкове школовања него и очекивану а изгубљену добит.

Проф. др Бранко Ковачевић својевремено је дао нешто другачију процену, на основу које је Србију последњих 20 година напустило око пола милиона грађана, а да је држава, одласком најбољих, изгубила око 12 милијарди евра.



Одласком најбољих стручњака и младих дипломаца, Србија је много изгубила, јер се годинама улагало у њихово образовање, а сада они раде у другим државама у којима плаћају порез, рекао је Ковачевић у време док је био ректор Универзитета у Београду.

Према мишљењу Светског економског форума, Србија је на неславном 141. месту на ранг листи од 144 земље, односно само три земље имају већи одлив мозгова од нас.



Све у свему, ствар је врло једноставна. Да српске компаније имају научно-развојне центре у њима би радили доктори наука и могли би смо да извозимо и нешто компликованије од кукуруза и нмалина. Пошто тога нема научници и нису потребни.



Дејан Урошевић