Kad inženjeri muzu krave, doktori nauke beže iz zemlje
Već dve decenije slušamo priče o razvoju naše privrede o preduzetništvu, o malim i srednjim preduzećima i preduzetničkom duhu. Sve je to doduše tačno, ali uvek ima ono ali zbog kojeg smo i dogurali
do začelja Evrope. Mogu naši kreatori ekonomskih politika da pričaju šta god hoće, ali su dve stvari neoborive. Bez velike privrede nema ni male, a bez nauke u privredi nema ni privrede ni razvoja ni preduzetnika ni preduzetničkog duha.
Privatizacija u Srbiji ili takozvana tranzicija počela je tako što su pojedine nove gazde koje su se za tepsiju ribe dočepali poljoprivrednih preduzeća, inženjere i veterinare slali da muzu krave, a završava se tako što u privredi više i nema doktora nauka. Šta će ovakvim gazdama nauka?
Dokle smo dogurali potvrdio je nedavno ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srđan Verbić rekavši da u Srbiji imamo 12.000 istraživača. "Njih nemamo mnogo, manje nego u nekim drugim zemljama u okruženju, ali oni ipak ostvaruju neki zavidan rezultat", rekao je Verbić i dodao da je potrebno veće interesovanje privrede za sama istraživanja, jer doktora nauka u privredi skoro da nemamo.
Nakon ove izjave ministra, jasno je da ne treba puno mudrosti da bi se videlo da se odliv mozgova iz ove države ne dešava zato što mladi i obrazovani naprosto vole da žive na krajevima sveta od Vankuvera do Velingtona, već zato što pobednicima tranzicije u Srbiji oni i ne trebaju. Ako mladi i obrazovani odlaze, ko će onda da razvije domaći ekonomiju. Strani investitori? To je samo prolazno i prelazno rešenje jer ni jednu državu na svetu nisu razvili i na visokom ekonomskom nivo održale strane investicije.
A zašto našim velikim privrednicima ne trebaju doktori nauka. Pa ikao niko ne želi na ovu temu da govori javno i ozbiljno, jasno je da u Srbiji tajkuni ili propadaju ili se bave poljoprivredom i prehrambenom industrijom. Najveći izvoznici iz Srbije su strane kompanije dok naši uglavnom svetu prodaju pšenicu, kukuruz, šećer ... Njima niti trebaju razvojni tehnološki centri niti puno doktora nauka, jer su oni u stvari najbolji doktori neophodni za biznis kojim se bave i na način kojim se njime bave.
Da je problem u onima koji vode naše kompanije, a ne u znanju pokazuje odliv mozgova. Prema podacima prof. dr Vladimira Grečića, eksperta za migracije, Srbija danas na svim kontinentima ima 30.000 intelektualaca, stručnjaka, profesora, studenata, naučnika, koji daju veliki doprinos razvoju tih država. Grečić, profesor u penziji, rekao je da po podacima iz 2010. godine, u Evropi imamo 4.000, a u Americi čak 6.000 naučnika, od čega 35 akademika.
Naučnika iz Srbije ima u Kanadi, Nemačkoj i sve više u Velikoj Britaniji, naveo je Grečić, autor knjige "Srpska naučna dijaspora". On je u svojoj studiji naveo da su Britanci izračunali da školovanje jednog intelektualca vredi najmanje 300.000 evra.
Srbija je iseljavanjem 30.000 obrazovanih ljudi poklonila Severnoj Americi i Evropi devet milijardi evra, koliko je dala za obrazovanje srpske pameti koju decenijama izvozimo, naveo je on, uključujući u ovaj iznos, ne samo troškove školovanja nego i očekivanu a izgubljenu dobit.
Prof. dr Branko Kovačević svojevremeno je dao nešto drugačiju procenu, na osnovu koje je Srbiju poslednjih 20 godina napustilo oko pola miliona građana, a da je država, odlaskom najboljih, izgubila oko 12 milijardi evra.
Odlaskom najboljih stručnjaka i mladih diplomaca, Srbija je mnogo izgubila, jer se godinama ulagalo u njihovo obrazovanje, a sada oni rade u drugim državama u kojima plaćaju porez, rekao je Kovačević u vreme dok je bio rektor Univerziteta u Beogradu.
Prema mišljenju Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je na neslavnom 141. mestu na rang listi od 144 zemlje, odnosno samo tri zemlje imaju veći odliv mozgova od nas.
Sve u svemu, stvar je vrlo jednostavna. Da srpske kompanije imaju naučno-razvojne centre u njima bi radili doktori nauka i mogli bi smo da izvozimo i nešto komplikovanije od kukuruza i nmalina. Pošto toga nema naučnici i nisu potrebni.
Dejan Urošević