Први корак ка матици Србији

 овдашњих Срба и Буњеваца, који су тада чинили једине становнике вароши, започет на дугом путу ка уједињењу са матицом Србијом које се и остварило 1918. године.

Тим поводом у овдашњем Народном позоришту са почетком у 13 сати биће одржана свечана академија и коктел којима ће домаћини бити први људи извршне и легислативне власти, градоначелник Саша Тодоровић и председник Скупштине Борислав Станичков, а по традицији очекује се долазак бројних гостију из братских градова и димпломатског кора акредитованог у српској престоници. Свечаној академији претходиће отварање изложбе „НајСомбор” и богат културно-уметнички програм на Тргу Косте Трифковића, док ће у вечерњим сатима Сомборцима и њиховим гостима својим концертом на централном Тргу Светог Тројства Дан града честитати популарни бенд „Ван Гог”.



А све је почело пре више од два и по века, када је на овим просторима владајућа царевина „за срце ујела” Сомбор одузимањем статуса војничке, милитарске вароши, и то због развојачења Потиске војне границе 1741. године. Сама могућност да, уколико се не преселе у Шајкашку, Бечеј или Земун где би и даље били граничари, буду унижени у ранг обичних кметова до те мере је потпалила сомборске милитаре да је стање у вароши било на ивици отворене побуне. Ипак, врло мудро и увиђајно, нису пропуштали да свако мало дају изјаве о лојалности империјалном двору у Вијени, а богами повремено и уплате нешто од феудалних дажбина у благајну „акрепске” Угарске Коморе.



И реше се Сомборци, „Расцијани православне и католичке вере”, што ће рећи Срби и Буњевци, да откупе права слободног и краљевског града, те изабраше своја три одличника , Атанасија Стојшића, Михајла Бокеровића и Мартина Парчетића, да их, како доликује, заступају на царском двору , баш као што су их предводили на бојном пољу, не би ли умилостивили аустријску надвојвоткињу, угарску краљицу и императорку Светог Римског царства Марију Терезију и њене саветнике, е да би их ослободила феудалне зависности од централних власти у Вијени и Пешти, али и локалних спахија.



Како хронике кажу, 518 милитарских кућедомаћина, тада присутних у Сомбору, и три заклета варошка службеника приде, одлуку о депутацији светлом двору донели су чело цркве Светог Георгија и својим потписима заклеше се да ће свакојаке намете истрпети само да остваре циљ. Онима који су се нећкали и нису пристајали на подухват лепо обећаше да ће им куће спалити ако елибертацији буду препреке постављали. Невични дворској етикецији обезбедише и помоћ дворског српског народног агента Јосифа Матолаја, па кренуше у дипломатску битку. Не желећи се после све проливене крви враћати као „сиротиња раја” на велепоседе угарских барона и грофова, задужише се до грла код лихвара свом својом непокретном и покретном имовином, те „из жила бића свога” исцедише чак 150 хиљада златних рајнских форинти на колико је „милостива” царица проценила њихову слободу.



М. Миљеновић







Деценијама отплаћивали зајам



За неколико година депутација подмити на двору што се могло и ваљало подмитити, уплати силно злато у царску благајну, па Марија Терезија потписа 17 фебруара 1749. године привилегијално писмо којим од војничке вароши уздиже Сомбор у ранг слободних и краљевских градова, чиме љутим ратницима отвори двери светле и богате будућности. Светла будућност није почела одмах, јер су на боље дане Сомборци морали да чекају још дуго. Прво је ваљало вратити силне кредите у којима су се дојучерашњи милитари нашли. Као што и данас  житељи овог града дижу један да би вратили други кредит, тако су и тадашњи 120 хиљада форинти вредан кредит подигнут код барона Теофила де Палме елибертациони занесењаци враћали захваљујући другим, па је варошка каса тек 1796. први пут забележила вишак прихода над расходима, да би последњи ануитет елибертационог зајма био исплаћен тек 1806. године.